Ana Vučković - Yugoslav (roman)

Kad si na groblju i prolaziš njime, nema življeg mesta od toga, jer da ljudi nisu živeli, ne bi ni umrli.

U romanu Yugoslav Ane Vučković tema su svilene, nežne godine glavne junakinje i preokret koji se desio smrću oca. Smrt se desila tu negde kada je nestajala i Jugoslavija tako da je priča o prošlim vremenima ružičasta. Na generacijskim žurkama se negde oko tri sata pred zoru prisećalo mirisa prošlosti: piljevine u dedovoj radionici, života kod deda i babe na selu, sentimentalno se domišljalo kako je tada bilo lepo. Otac je došao u Beograd sa koferom i završio fakultet bez smrada studentskih domova i restorana, bez gladi. Pripadao je klasi uspešnih, putovalo se poslovno po svetu, radilo i gradilo po Iraku, živelo lagodno. Kada je pukla zemlja, jedan deo te generacije se mutnim poslovima naglo obogatilo, ali ne i on. Trebalo je prihvatiti gubitak ugleda, značaja i poluprazan novčanik. Nije to svako mogao i razboljevalo se, pa umiralo. Tako je Jugoslavija u romanu mesto stabilnosti, reda i sreće, gde kako kaže teta Mirjana, očeva poznanica - svi su tada putovali u Toskanu. Kao i slogan: ko ne zna da bude srećan, sam je sebi kriv.

Kada se otac razboleo, onda je i nju sve bolelo, iako je bila svesna svoje snage. A kad je umro, tražila je u sebi njega, sličnosti: duge noge, iste ukuse u jelu, putovanja, njegovo pevanje kad je namerno falširao. Tražila ga je u ormanu sa njegovim starim kaputima koji nisu bačeni i mirisu na njegove parfeme i tamo joj se činilo da je zagrljena i na trenutak zaštićena. Na kraju i u obrvama tek rođenog sina je videla očeve obrve.

Da možda si bio moćan, ali sad nemaš ništa osim zlatnih godina, radnih ručkova i niza liftova ugrađenih u betonske gorostase širom Jugoslavije. Gde si još bio a da nisam i ja, tata? Venecuela, Trpanj, smrt. U smrti još nisam bila, o njoj smo retko i pričali. Ali o ostalom mi je često pričao. Poenta s odlaskom nekud je da se vratiš, pa da nekom ispričaš kako je bilo. Počni od početka, govorila je baka.

…

Kad nekog voliš, poželiš da si on, ne da ideš na ista mesta kud i on, nego da budeš on, u totalnom trajanju.

…

Dugo nisam mogla da podnesem stare ljude, pogotovo u gradskom prevozu. Tražili su svoje, tražili su da sednu, da se uhvate, da se smeste. Mrzela sam ih, jer on nikada neće biti star, taj lepi dečko od pedeset i kusur, on će za uvek imati krupne smeđe oči i biće momak.

…

Kako sam razumela, tata je traži nešto više, nikada mu nije bilo dosta. Daj mi Jugoslaviju, gde je bilo i posla i zabave, i gde smo sve mogli, daj da ne liči na život… A ako ne mogu to, ako moram a budem na birou rada, a nekada sam imao posao i imao Jugoslaviju, neću ništa.

…

Ovaj grad te tera da ne gledaš u njegove fasade i ono što se nalazi tik ispod neba, a sagradio je neki fini čovek s brčićima i oblom ljubavnicom, neki Atanasijević. Pločnoci ovog grada toliko su izrovani da nikad ne gledaš gore, već kao devojka u narodnoj pesmi – preda se. 

Vesna Šejić