Anhel Esteban, Ana Galjego Kujnas - Od Gaba do Marija (esej - studija)

Književnost je oblik stalne pobune i ona ne trpi okove. Svi pokušaji usmereni na slamanje njene silovite, neobuzdane prirode neminovno će propasti. Književnost može umreti, ali nikada neće biti konformistička.

…

Slava pomuti smisao za stvarnost, možda isto koliko i moć.

…

Pisac koji se odrekne toga da misli svojom glavom, da se ne slaže i razmišlja naglas, više nije pisac već trbuhozborac.

…

Velika književnost dovodi do različitih promena u nama, ukazuje nam na loše krojeve i rasparena šavove života.

Anhel Esteban i Ana Galjego Kujnas su se potrudili da u četiri ruke napišu studiju o književnosti Južne Amerike između šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka kada se desilo književno čudo masovnog čitanja i prevođenje pisaca jedne generacije. Studija je potkrepljena nizom citata pisama, govora na kongresima, zabeleženih dijaloga i tako smo u prilici da upoznamo njihove odnose i ideje. Zajedničko govorno područje, Kubanska revolucija, iskustva boravka u Parizu su povezali pisce iz zemalja Južne Amerike da postanu jedinstvena generacije koju su nazvali pisci buma. U Parizu su se povezali sa idejama Sartra koji je mislio da su reči dela i da se preko književnosti učestvuje u životu: da pisanje nije nešto proizvoljno, već je reč o dubokoj i suštinski društvenoj aktivnosti. U Havani se održao kongres koji je doveo pisce iz različitih zemalja Južne Amerike, pružio im mogućnost da se upoznaju, usaglase ideje, formiraju zajedničke časopise, objavljivane na Kubi, drugim centrima, pa i u Parizu. Glavne ličnosti studije su Gabrijel Garsija Markes iz Kolumbije i skoro deceniju mlađi od njega Mario Vargas Ljosa, Peruanac, koji su i dobitnici Nobelove nagrade. Niz godina su bili bliski prijatelji. Nekih četiri godine su živeli u Kataloniji, Barseloni, i oko njih se okupilo niz pisaca da bi se družili i raspravljali o svojim idejama, politici. To je od 1971- 1975 godine kada se desila i velika afera oko Padilja i njegovog zatvaranja. Bio je Kastrov čovek od poverenja, radio u ministarstvu i posle objavljene zbirke poezije sa pesmom u kojoj kaže da je ponekad potrebno da jedan čovek umre za narod, ali da nikad ne može da se desi da ceo jedan narod umre za jednog čovek  je postao žrtva.  Pisci kao uvek u socijalizmu veruju da je o zatvaranju odlučio neki skup ljudi, a da Kastro ništa o tome nije mogao znati; pišu mu pismo sa nizom potpisanih viđenih umetnika. Rezultat je da je pesnik pušten i nateran da se pospe pepelom i javno prozove svoje prijatelje kao neprijatelje sistema. Tek taj događaj je dao svetu do znanja da je Kastro diktator. Markes nije potpisao pismo i to je početak raskida prijateljstva sa Ljosom koji je o njemu napisao doktorsku tezu. Ljosa je bio široko obrazovan, radan, suzdržan, gospodin, dobar govornik - Markes temperamentan, u radnom odelu, nerado se pojavljuje, ne daje intervjue, tvrdi da je neobrazovan, a ipak se njihovo prijateljstvo završilo tako što je Ljosa na projekciji filma pred svima nokautirao bivšeg prijatelja. Razlozi takvog događaja će godinama biti predmet spekulacije. Zapravo, studija jeste priča o istoriji spektakularne pojave u svetu književnosti, priča o jednom prijateljstvu, ali i uvid u diktaturu i cenzuru. U Španiji su neki od tih pisaca po prvi put objavljivali svoja dela, ali i tada pod budnim okom Frankovih cenzora. U jednom trenutku se niz pisaca dogovorilo da napiše zajednički roman o svojim diktatorima. To se nije desilo, ali su mnogi od njih napisali pojedinačna dela. San o idealnom društvu pravde, jednakosti, slobode uopšte i umetničke koji je mogao da se stvori na Kubi je držao generaciju na okupu. Kad je taj san postao zabluda, a Kuba država bede i neslobode oni su se razočarani udaljili jedni od drugih.

Markes piše Ljosi:

Brate, Strašan si! Upravo sam pročitao tvoj prikaz Sto godina samoće, koji je objavio „Espektador“ iz Bogote  i potpun sam zapanjen. Mislim da prijatelji zaslužuju pomalo velikodušnosti, ali ne ovoliko, stari! Ovo je najbolje što sam pročitao o svom romanu i sada ne znam šta bih sa sobom, pomalo sam potresen, pomalo me je sramota, a pomalo sam i sjeban jer ne znam šta da radim s ovim vrućim krompirom koji si mi uvalio.

Vesna Šejić