Anhel Esteban - Pisac u svom raju (eseji)

Kultura rađa napredak i bez nje je neumesno tražiti od naroda ikakav vid moralnog ponašanja.

…

Uvek je bolje imati knjigu nego šefa.

Anhel Esteban (1963) je Španac, doktorirao i predavao diljem sveta, dok se nije skrasio na univerzitetu u Granadi i predaje američku književnost. Podnaslov knjige je Trideset velikih pisaca koji su bili bibliotekari. Od trideset pisaca je šesnaest sa španskog govornog područja: Argentina, Peru, Urugvaj, Nikaragva, Kuba, Meksiko i naravno pre svega Španija. Možemo ovo čitati i kao roman o biblioteci, njenom značaju i tajanstvenom uticaju. Može se postaviti pitanje koji su pisci autentičniji: oni koji su došli u literaturu iz života bez mnogo obrazovanja i oni koji su poklonici čitanja. Esteban, profesor, veruje da je obrazovanje primarno. Nije poštovao hronološki redosled, a vreme interesovanja je dugo skoro tri veka, tako se stiče utisak da je biblioteka uvek značajna za učvršćivanje reda i napretka u državama gde god je za to bilo vreme. Počinje predgovorom Vargasa Ljose, a prva ličnost je Horhe Luis Borhes. Saznajemo da je Šarl Pero koga znamo kao pisca bajki za decu bio značajan čovek za vladavine Luja XVI, poveren mu je novac da obezbedi vredne i retke knjige, pa čak i da utiče na spoljni izgled Luvra uz glavnog arhitektu. Prust je bio bibliotekar zahvaljujući vezama svog oca i intervenciji ministra spoljnih poslova, ali se nakon tri godine utvrdilo da je vrlo retko svraćao i bio je konačno otpušten. Novalis je radio iz brige i milosrđa prijatelja u biblioteci dve godine, ali ni to kao ni život mu nije prijalo i iza toga je zatvoren u kulu i tamo boravio trideset godina izgubivši razum. Gete je pored ogromnog kulturnog i spisateljskog rada u Vajmaru formirao i značajnu biblioteku koja je izgorela 2004. što je za Anhela tragedija ravna uništavanju Aleksandrijske biblioteke. Studija je protkana sa biografskim detaljima, zanimljivim anegdotama, opisima epohe, osnovnih ideja, pominjanje vladara koji su shvatili značaj biblioteke kao ličnog prestiža lične svojine, a ponekada i onih koji su bili prepreka velikim bibliotekarima čije je zalaganje dovelo do ustoličenja nacionalnih biblioteka. Žorž Bataj je verovao u vladavinu zla koja će pročistiti svet pa je u biblioteci osnovao tajno društvo čija inicijacija bi bila obeležena ubistvom jednog člana. Srećom izvršitelj se pokolebao. To su samo neki detalji koji se mogu naći u knjizi zanimljivo, a studiozno napisanoj, sa probranim odlomcima.

Ja samo želim da spasem svoju bistrinu, / da se osmehnem svetlosti svakog novog dana. (Kazanova)

…

Nastao je običaj koji su Strindberg i šef biblioteke ustanovili, da s vremena na vreme odlaze u biblioteku, kad je noć prilično odmakla, da čitaju čudnovatu Bibliju.

…

Od dvadeset hiljada knjiga više od jedne trećine sačinjavale su knjige koje su biblioteci vratili korisnici koji su ih bili zadržali, pre svega vlasnici krčmi ili radnji pretežno poreklom Italijani. Na ta mesta čest su svraćali čileansko vojnici, koji su odnosili ukradene knjige i menjali ih za alkohol ili duge proizvode.

…

Imao je posebnu vrstu dozvole, dodeljenu od Velikog inkvizitora, koja mu je omogućavala da bude izuzet svih zvaničnih normi Spisa zabranjenih knjiga. Moglo bi se reći da je El Eskorijal bilo jedino mesto u Španiji gde su uz potpunu slobodu mogla čitati bilo koja knjiga, bez obzira na to u kojoj meri predstavlja opasnost po veru.

…

Bog me je učinio pesnikinjom, a ja sam sebe načinila bibliotekarkom. (Glorija Fuertes, jedina žena)

…

Od njega se mnogo može očekivati. Studiozan je, mlad, a zamalo da ima i talenat. (izdvojio Borhes)

Vesna Šejić