Anjes Marten-Ligan - Srećni ljudi čitaj i piju kafu (roman)

Život se ponovo nametao i ja nisam imala nameru da se borim protiv njega.

Kada psiholog ili psiho-terapeut piše knjigu, ima akademsko znanje o ljudskoj duši, šematizovano, sa tipologijom karaktera, temperamenta, traume iz detinjstva, prakse, ljude na kojima radi, njihove životne priče. Sve je tu, uz što više kratkih dijaloga i uobičajenih fraza i eto popularnog romana. Uzbudljivije je čuti tako savete kako se zalečiti, nego iz knjiga o samopomoći. Preporučljiva je i ljubavna priča, u kojoj se ne plašimo tužnog kraja, mada ni dobro plakanje nije na odmet, to bi bila željena katarza.

Irvin Jalom je bio prvi takav autor koji je postigao popularnost mađu našim čitaocima. On je u svoje romane upleo Ničea, Frojda, Kjerkegora, a onda je opisivao uspešne grupne terapije koje vodi, pa strah od starenja i smrti, niz romana. Ovde je priča jednostavnija sa više zloupotrebljenih fraza. „Srećni ljudi čitaju i piju kafu“ je naslov romana Anjes Marten-Ligan, ali i ime knjižare kafea koji je otvorila glavna junakinja romana sa Feliksom, svojim najboljim drugom, koji će je tešiti kad za to dođe vreme, snažno je grliti, ali on ima buran život sa svojim mnogim ljubavnicima. Roman počinje tragedijom, pa se posle nemamo čega plašiti. U saobraćajnoj nesreći tridesetogodišnja Dijan gubi šest godina starijeg muža i kćerku od četiri godine. Godinu dana u svom stanu u Parizu ona pati, puši, pije, zanemaruje se. Feliks je tu da je tera da preživi. Ona ne izlazi iz stana, ne odlazi na groblje, plače. Onda odluči da se na pola godine naseli u malo mesto na obali mora u Irskoj. Tamo uz nekoliko peripetija susreće čoveka sa kojim bi želela da bude, ali mora da sačeka da se izleči od tuge i ljubavi prema mrtvom mužu. Više puta se susrećemo sa medicinskom terminologijom. Za to vreme Feliks vodi kafe i daje mu novo ime u skladu sa svojim strastima – Srećni ljudi piju i vode ljubav. Budući mogući čovek njenog života je visok, čupav, snažan, grub i kada zagusti beskrajno nežan. Ima čupavog, velikog psa koji joj čini društvo kada je on na kao fotograf na putu. More, vetrovi, oluje, velika udobna koliba, ljubazni ljudi, kao u dečijoj slikovnici. I da to ne bi bilo sve, pojavljuje se i suparnica, Edvardova nekadašnja ljubav sa kojom se treba boriti za mesto u njegovom srcu. Pitanje novca se ne postavlja, sve se može, što je nama takođe lekovito.

Spisateljska i dalje piše svoje romane, čitana je i prevođena, ne samo kod nas. Ko voli neka izvoli!

Nisam imala naviku da se javljam ljudima koje srećem u prodavnicama. Šetala sam između gondola. Bilo je svega: hrane,odeće, pa čak i suvenira za turiste. Doduše, ja sam verovatno bila jedina ludača koje je ovamo zabasala. Ovce su bile sveprisutne: krasile su porcelanske šolje, njihovo meso za gulaš se kupovalo u mesari, a od vune su se pleli džemperi i šalovi. Te životinje se tamo gaje i zbog mesa i zbog vune. Kao mamuti u preistoriji.

…

Bio je od onih muškaraca koji provode sate u kupatilu ne bi li izgledali kao zapušteni pustolovi. Ponašao se kao da je nedodirljiv.

…

Uzgred budi rečeno, kad sledeći put odeš u izgnanstvo, idi kod Pigmejaca! O bože, nema nikakve sumnje da je onaj tip Irac. Taj je prohodao na terenu za ragbi. Kad me je srušio na zemlju, pomislio sam da učestvujem na Turniru šest nacija.

…

Ona je head-hunter u najvećoj konsultantskoj kući u Dablinu. Odrekla bi se i oca i majke samo da ostvari svoje ciljeve. Nemilosrdna je, inteligentna, pakosna i, pre svega, vešta manipulatorka.

…

Rat je počeo i Megan je bila u velikoj prednosti. Odlično ga je poznavala, znala je kad šta treba da mu kaže. Imali su zajedničku prošlost koju je ona mogla da upotrebi kao oružje. Ja sam o ophođenju s njim uvek hodala ko po jajima. Šta sam ja imala zajedničko sa Edvardom, osim nekolik manje-više žestokih komšijskih svađa, i primirja koje trajalo nekoliko nedelja? Zaspala sam s tim pitanjem u glavi.

Vesna Šejić