Antonio Tabuki - Snovi o snovima (kratke priče)

Pod bademom tvoje ljubljene, kada po prvi put Mesec u avgustu proviri iznad kuće, moći ćeš da sanjaš, ako se bogovi nasmeše, nečije tuđe snove. (stara kineska pesma)

U zbirci Snovi o snovima Antonio Tabuki smišlja šta su mogli da sanjaju umetnici koje je voleo. Snevači su poređani hronološki i ima ih dvadeset. Prvi je Dedal koji je „pre više hiljada godina“ usnio da se nalazi u svom lavirintu i zaboravio je kako da se iz njega iskobelja. Susreće Minotaura koji ga gleda tužno svojim bikovskim očima jer je zaljubljen u mesečinu, a ne vidi je. Tada se Dedal doseti da mu može načiniti krila i tako ga osloboditi. Prisećamo se Borhesa koji se poigravao istim mitom na drugi način u više svojih kratkih priča. Tabuki ima svoj stil, ponekada lascivan, kada je Debisi na redu da sanja i čuje svoju kompoziciju „Popodne jednog fauna“. Neće nam pisac govoriti o delima umetnika, podrazumeva da su njegovi čitaoci obavešteni i da dele njegov ukus i posvećenost, ali će ipak na kraju dati sažete biografije. Rable će u vreme velikog posta, kao kaluđer, sanjati veliko ždranje sa svojim junakom Pantagruelom, a onda pojesti koricu hleba da zavara glad. Umetnici nisu imali biografije u saglasju sa svojim delom, tako je Vijon bio razbojnik, Karavađo veliki bludnik, a naslikao je Hrista koji ga u snu istera iz krčme i natera na slikanje svetih motiva. Tuluz-Lotrek, grbavi kepec, sanja kako mu rastu noge kada mu to treba da bi sa svojom dragom neobuzdano plesao kan-kan, a ne samo da ples slika. Kada se seti Vladimira Majakovskog onda je satiričan. Lorku i Frojda oblači u ženske haljine u skladu sa njihovim sklonostima. Stilski je često usklađen sa piscem čiji san priča. Ako je ponegde preterao, duhovit je svakad.

Vijon pogleda unaokolo i shvati da je šuma prepuna mrtvaca koji vise sa drveća. Zagledao ih je jednog po jednog, strpljivo, kružeći između nogu koje su se njihale na povetarcu, sve dok ne pronađe svoga brata. Prereza nožem uže, skide ga i položi na travu. Vijon ga poljubi u čelo. I, utom, leš njegovog brata prozbori. Život je ovde, brate moj, prepun belih leptirova koji čekaju na tebe, reče leš, a svi su oni larve sablasti.

…

Stvori se zastrašujući kolos koji je proždirao ljudsku nogu. Kosa mu beše blatnjava a lice modro, dva tanka mlaza krvi slivala su mu se iz usta, oči mu behu mutne, no, ipak, smejao se.

-    Ko si ti? upita Fransisko Goja.

-    Kolos obrisa usta i reče: ja sam čudovište koje vlada čovečanstvom, Istorija je moja majka.

Kolos nestade, a na njegovom mestu pojavi se starica. Beše nakazna i krezuba, kože poput pergamenta i žutih očiju.

-    Ko si ti? upita je Fransisko Goja.

-    Ja sam razočaranje , reče starica, i vladam svetom, jer svaki ljudski san kratak je kao tren.

…

A sad da vidimo šta umeš da radiš, reče dželat, i lokomotiva krenu. Majakovski pogleda napolje i shvati da jure kroz veliku Rusiju. Nepregledna polja i ravnice po kojima su ležali mršavi muškarci i žene sa kladama na rukama. 

Ovi ljudi čekaju tvoje stihove, reče dželat, počni pesniče i ošinu ga bičem.

I Majakovski stade da recituje svoje najgore stihove. Behu to gromoglasni stihovi puni hvale i retorike. I dok ih je recitovao, narod je pretio pesnicama i psovao ga, i psovao i njegovu majku.

…

Zato što vi , draga Doro, imate mnogo problema, vi imate mnogo problema kao i svi mi, potrebno je da se nekome poverite, a, verujte mi, za to je najbolji doktor Frojd, on zna sve o ženama, ponekad čak i liči na ženu, toliko se uživljava u njihovu ulogu.

Vesna Šejić