Arpad Kun - Srećni sever (roman)

Prema mom dedi, naše sopstveno ja je naša najveća iluzija. Mi verujemo da nam pripada naša duša, naša osećanja, sećanja, naše želje, a one su, u stvari, duhovi koji se u nama susreću i na duže ili kraće vreme čine jedinstvo. Mi, zapravo, i nemamo svoje sopstveno ja, samo trenutni savez duhova u sebi.

Arpad Kun je mađarski pisac koji je dobio niz nagrada, studirao u Budimpešti, pa u Parizu, i onda se sa četvoro dece odselio u Norvešku da tamo radi u domu za stare i bere pečurke i piše. Srećni sever je roman o čoveku koji treba da se snađe sa poreklom različitih rasa. Treba krenuti od epiloga gde saznajemo da je glavni junak stvaran, njegov prijatelj, koga je stekao uz zajednički rad u domu za stare. Pisanje je proizašlo iz niza ispovesti Emea koji je do Norveške stigao iz afričke zemlje Benin, preko Francuske koja je dugo njegovu otadžbinu držala kao koloniju. Njegov evropski deda je bio oficir u vijetnamskom ratu za oslobođenje od Francuza. Oženio se Vijetnamkom, iškolovao svoga sina i poslao ga u Afriku da bude lekar, gde je i sam jedno vreme radio. Beninov otac se oženio sveštenicom iz svetilišta zaštitnica zmija. Na dnu njegove ložnice su bila uvek dva njena ogromna pitona. Otac odlazi u Francusku da se tamo snađe i prevede njih dvoje, ali nije se dovoljno snašao i Eme posle preudaje majke ostaje kod dede koji je postao vudu vrač, a posle uspešne političke karijere. Kad mu je nestala žena, moćna veštica, on se okreće čarobnjaštvu. Beni nije dovoljno svoj, ni beo ni crn, dugo je bio sebi i svetu stran. Tek se pronalazi u zemlji leda uz vodoskok od dvesta metara i nalazeći ljubav uz ženu patuljastog rasta, on skoro dva metra visok i sto kila težak. Njegova znanja od dedinih vudu veština do velikog broja jezika koje je iz knjiga naučio očekujući da će jednom otputovati da pronađe oca mu konačno pomažu u novom svetu i daju mu snagu da bude dobar negovatelj pun strpljenja i veština.

Kada nam je u poslednjoj godini na prvom času istorije nastavnik prikazao scenu gde Helmut Kol i Fransoa Miteran ruku pod ruku stoje na verdenskom bojištu, oči su mi zasuzile od rodoljubivog ushićenja. Uz iskreno ubeđenje sam verovao da su afričke zemlje učinile veliku grešku kad su proglasile samostalnost otcepivši se od matičnih zemalja.

…

Odjednom je krenulo naopako vođi jedne zapadnoafričke švercerske bande. Trgovao je preusmerenim donacijama organizacija i uvek ga je služila sreća. Neki novinar, ulovivši jednu zalutalu informaciju, u svom plahovitom htenju da promeni svet, objavio je članak o malverzacijama. I smeniše njegovog najboljeg poverenika optuženog za korupciju, koji je sedeo u komisiji UN.

…

Prema mom dedi, duhovi koji u nama sklope savez, u slučaju zaista velike opasnosti pomažu nam tako što nas oslobađaju naše najveće bede, prolaznosti.

…

Norvežani, posle druženja, bi se razišli za tili čas, kao u panici, nestajali bi s mesta često bez pozdrava. Uzalud sam mislio da je to grozničava užurbanost prouzrokovana njihovom usađenom odgovornošću, ipak sam uvek osećao da imaju grižu savesti što su isuviše vremena posvetili jedni drugima.

…

Ovde je svako na ti, ili ako hoće da utroši nešto više ljubaznosti na tebe: hej, ti tamo. Beskrupuloznim nemešanjem oni su se ogradili od drugog čoveka i tako održavali udaljenost od dva koraka koju su Francuzi držali učtivošću i persiranjem.

…

Boli me svaki onaj jezik koji čujem, a ne govorim.

Vesna Šejić