Blaj Bonet - More (roman)

Jedino je greh kadar da prizove Boga da se pokaže.

Španija u kojoj su toreadori, junaci ginu časno i hrabro, a ljubavna strast čini da se zemlja trese je tema Hemingvejevih romana. Ovde se susrećemo sa siromaštvom, patnjom, zlom, dobrotom i bolom kao u Gojinim Kapricima. Prošlo je više od sto godina i ponovo je bio rat i kada se završio, zlo nije prestalo kao ni ubistva po selima. Blaj Bonet(1926-1997) je katalonski značajan pesnik, a njegov prvi roman More je pisan u bolnici za tuberkulozne bolesti, gde je ležao bolestan. Mesto radnje je selo u kome se ubija za dvoja kola starog materijala zaostalog iz rata, dečaci se razboljevaju i umiru posle mučnog lečenja. Glavni junaci su od osamnaest, devetnaest godina. Veruje se u Hrista, ali još više u Satanu. Zlo je tu i mladići u njemu odrastaju, bolest ih čini nemoćnima i spremni su da ubiju sveštenika, obećavao je, a ima i sakriven novac. Majka je svako veče u krčmi, otac očajan, plače, a sestra umire u ženskom delu bolnice. Traži od druga da ga zadavi, a onda se ovaj sam ubije. Sa druge strane je more, cveće, topole, šume i lepota. Govori se o grehu, sedi se kraj kreveta dok neko umire, da ne ostane sam. Monolog umirućeg u početku ima smisla, a na kraju je tlapnja. Greh je tema, stid zbog nemoći i putenosti su iskreni razgovori. Raste se u bolesti. Vidi se neiskrenost, iako su mladi, bolest ih čini iskusnim. Leže pokriveni istrošenim čaršafima, i ne maštaju ni o čemu. Pominju se falangisti, otkrivanje spomenika, slavljenje nečasnih, ali Franko nije tema, ni reči. Roman je napisan 1948-9, a objavljen deset godina kasnije i nagrađen.

U toj uličici su ih primoravali da piju ricinusovo ulje. Litar, litar i po. Posle toga bi im užetom podvezivali nogavice, i vodili ih po čitavom selu terajući ih da pevaju rodoljubive pesme; ovima bi glas zakazivao, plakali bi kao žene i nisu mogli da hodaju, jer im pantalone nisu bile čiste.

…

Na fotografijama se jasno vidi da je Ramon Duć predodređen da napreduje u crkvenoj hijerarhiji. Malo je toga ljudskog Ramon Duć nosio u sebi. Nije umeo da razume ni dušu, ni telo, ni krv.

…

Moj otac je bio naprasit i jako tužan. Za ručkom i večerom, ja bih ga posmatrao krajičkom oka, primećujući da mu je leva šaka, koju je držao na stolu, redovno bila stegnuta u pesnicu. Uvek ju je držao u pesnici i katkad bi sve jače stezao prste, kao da hoće da ih zabije u dlan. Onda bi zglobovi prstiju i kosti iskakali, bleđi od ostatka šake. Šaka moga oca imala je boju truljenja. Vene na slepoočnicama bi mu se pomicale. Videlo se da govori u sebi, velikom brzinom, a katkada se činilo i da, u sebi, gorko plače.

…

Osećam miris svoje propasti, moj greh će mi naterati suze u oči kao da sam dečak, nateraće me da plačem kao što, ponekad, plaču zaljubljeni četrnaestogodišnji dečaci koji nose svoj pubertet kao krunu od trnja, kao što neki nose svoju pamet.

…

Te noći trebalo je da uđem u krug ubica, a da ne vidim ni krug ni silan narod u njemu.

…

Ja bih što pre u vojsku. Znam i zašto. Da budem zao. Na selu, kad si loš, spopadne te tuga, jer sve loše što učiniš moraš posle sam da kusaš, a kad se snuždiš, misliš na porodicu. U vojsci je drugačije. U vojsci ne moraš da se kriješ.

…

Da plakanje nije isto što i skidanje pantalona nasred ulice, život na zemlji bio bi tek jedno ridanje, kao što ja plačem u ovom trenutku.

Vesna Šejić