Borivoj Gerzić – Lutam sad mrtav svetom (roman)

Ako u nečemu ima smisla, onda u iskri. U trenutku. Zamahu. U mahnitanju, ekstazama, ludostima, samo da se razum smoči. I pomrčini, uprkos svemu.

…

Život je toliko besmislen da na kraju postane zanimljiv.

…

Ispao iz ležišta, iskliznuo iz zgloba, sistem ga ispljunuo, sam iz sistema iskoračio, to je moj slučaj.

Ako je u romanu „Lutam još mrtav svetom“ Borivoje Gerzić svoga junaka zamislio u predelima smrti, onda mu je sve dozvoljeno. Može da se ruga i prezire, raspravlja sa Bogom. Bog je načinio svest, nije mu se dopalo i okrenuo leđa, pa ponekada kad pogleda, baci razne razorne sile na njega. Ne mora roman da ima dramski tok. Iz dolina smrti ne vide se veliki ljubavni zanosi tragični ili u trajanju. Naš junak je sa majkom o kojoj nekada govori kao o mrtvoj, a nekada prepričava njena poigravanja sa zaboravljanjem i neobične izjave na ivicama uma. Tetka Anoka u gostima kod njih jedne noći punog meseca čeka da im mesec padne na glave. A, žene u svojim ludilima su neka nevoljna tema. Današnja žena, to vam je čist muškarac! Izvolite uzmite ga. Ja sam digao ruke od te rabote. Žena koja može da digne pare uz banke i kupi sebi veštačku oplodnju. Kroz niz gunđanja ćemo pročitati o novom svetu, a sa druge strane mudrosti iz prošlih vremena, citate bez imenovanja autora, kao rebus, ko zna zna. Uostalom, sa one strane života imena više nisu važna, sve je to svetska baština. A, i ti citati su namćorasti, i dovode sve u pitanje. U to obraćanje zlomudrosti su nanizani mnogi apsurdni događaji koji su se, tamo nekima kroz istoriju prepoznatljivim, desili. Svet je groteskan, ali ipak nema ideje kako bi se popravio. Fini obrazovan čovek, posle doručka, za kompjuterom može na jedan klik da uništi daleke krajeve i nepoznate ljude. Kako na taj način imati grižnju savesti. Zlo postaje apstraktno. Pri kraju romana se nabrajaju razne smrti, ali je najviše prostora posvećeno stradavanju smrdljive bube. Tako junak koji je mrtav, stiže i do hitne pomoći zbog infarkta, do ludnice jer mu je svest razorio violinski koncert. U toj ludnici sreće svog prijatelja čije će mudrosti da nam citira. Raspoloženje ide od crnog humora do stvarno smešnih, ili lirskih trenutaka. Ako je Beket postavio svoje junake koji zavise jedan od drugog u očekivanju Boga koji bi mogao da im bar obezbedi suvo mesto da prespavaju i koricu hleba, ovde se ništa ne očekuje. Nema nade, ali ima osećaja superiornosti jer šta gore od smrti može da se očekuje. Kako je Montenj tvrdio da mu je čitav život priprema za smrt, takvu nauku nam i ovde naš sagovornik plasira. Ko ne zna da se rodio za umiranje, treba ga ovim delom obavezno više puta podsetiti. Ako je Berhard  u svojim delima prezirao svoje sunarodnike zbog neobrazovanosti, socijalne neosetljivosti, spremnosti da budu fašisti, ovde je sveopšte zlo i besmisao, kroz niz razmišljanja, opšta teme. Naslov „Lutam sad mrtav svetom“ nas nekako asocija na stihove Crnjanskog „Lutam još vitak sa srebrnim lukom“. Drugo vreme i druga osećajnost. Posebno je zanimljiv neobičan jezik, poigravanje složenicama i sklonost rimi koja se kao slučajno pojavi u ovoj prozi.

Eh, pusto ljudsko srce i sva njegova energija, za ceo život proizvede je toliko da bi s njom kamion mogao dvaput do Meseca.

Na ulicama odzvanja bat vojničkih čizama, u vazduhu se oseća na rat, počinje treći svetski rat, ili četvrti, a žene i dalje čekau u redovima da se ulepšavaju u salonima lepote, uz druge bezbožne ludorije.

Vesna Šejić