Boško Tomašević - Arhiv (poezija)

Naš vek slavuji nisu gradili.

Kroz godine prolazim s malo sete. Pišem knjige.

Boško Tomašević ima zavidnu akademsku evropsku karijeru, od 1998. godine živi u Insbruku. Bavi se stručnim, naučnim radom u domenu filozofije i književne nauke, a piše poeziju i romane. Objavljuje na srpskom, ali i na drugim jezicima. Član je Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti, francuskog i austrijskog PEN-a, Francuskog društva pisaca i Austrijskog saveza pisaca. U pesmama je u dijalogu sa pesnicima koje ceni, kao i filozofima. To što je u tuđini, na koju će se navići i neće biti čežnje za zavičajem, sem kada pominje Crnjanskog. Sem njega jedini naš pesnik koga nabraja, ali ne citira je Dis. Njegova postojbina su stihovi Celina, Rilkea, Marine Cvetajeve, Brehta i da se ne nabraja, ima ih. U zbirci poezije Arhiv izabrane su hronološki pesme iz više zbirki i dužeg perioda pisanja Boška Tomaševića. Mogao bi se uočiti dramski tok. Ekspozicija je vreme odlaska u tuđinu i traženja oslonca u slikama zavičaja pa poeziji i filozofiji odabranih.

Doći će još teži dani

Još veća zima.

Dolazi ledeno doba,

Dolazi dim iz kuća,

biće toplo,

biće blizu.

Mimoilazićemo se s pticama

u belini

bićemo živi,

vreme hladnoće

zbližiće nas. ( Doba približavanja)  

Pesnik traži mir, ma gde se našao, ali često i zlovolja izbija u pesmama:

Čovek je nepouzdana životinja. Opaka

guba koja se širi po cveću, po travi, po mirnoj

vodi, po vazduhu i mesu tuđih tela po sazvežđu

tuđih očiju. Nema leka za to.

Tražiće svoje mesto u svetu u zajednici bliskih kroz istoriju, ali to ga uvek vraća svesti o prolaznosti.

Moje delo su sve knjige koje nikada

 neću imati potrebe da napišem,

jer njihov prah će opet jednom postati zemlja.

U sledećem ciklusu pesama pesnik nalazi pribežište u pesmama o drveću, cveću i uspomenama rodnog kraja i detinjstva.

Jedna knjiga je dudov rasuti plod i pali ukus sirotinjstva,

druga se lista kao jablan koji čuva nevreme jedne noći.

Brojne druge nose opori miris lipa i predaju mi se

 kao svežanj  svog cveta onda kada počinje leto.  Iza te uvodne pesme sledi niz opisa doživljaja vezanih za drveće dvorišta u detinjstvu i dalje u šetnje sa ocem.

Dišem meki vazduh prolećnog granja.

Vidim praznu svoju mladost.

Gledam šumu od vrbe – proročicu moju.

Nadalje se pesnik smiruje, podrugljiv je, čak i kad misli Hristovu misao.

To u šta hrišćanstvo veruje

da me raspetog vole

sve do vaskrsenja

da dođem sebi ne mogu. 

Svest o besmislu postaje stvarna, proživljena, nije više u kontekstu filozofije. Podsmeh se javlja prema htenjima, uspesima i zanosima savremenika.

Samo ne budi tu

put je cilj

ti to tražiš od sebe

izađi iz obmane

iz biografije

iz podzemlja i jarma

samo tako ćeš stići

ako kreneš da ne stigneš nigde.  (Ustani i idi)

Ironičan je prema skorojevićima duha i njihovom uživanju u nezasluženim priznanjima.

Tek stasali za predgrađa

sirovi i vitki

našli su se u bibliotekama

na sveučilištima

i posle „Gorskog vujenca“

 i priča „s kolena na koleno“

prvi put videli knjigu.

bilo je lako

i nije.  

Nije daleko do satiričnog odnosa prema društvu.

Uvek neko zna

više od tebe samog

i ko si i šta si

i šta si činio

i šta nisi.

Ima zaludnih ljudi

i zaludnih službi

postoje ljudi nad vama

samo zato što vi postojite

njima je to posao

vama je posao da živite.

Pesnik postaje gorak, menja poetiku, ne divi se onim piscima kojima se divio, ne poštuje Tomasa Mana, Celina ni Kafku. Trebaju mu pisci koji su spremni da upotrebljavaju neusklađen, divalj jezik ulice.

Da idem na cvetni trg po cveće

da se vratim natrag

u ostatke moga tela

kurve me sustižu u mom boljem životu

spavamo noćas zajedno s podeljenim

podlostima

o svemu tome želim da pišem

hladan i ugašen.

Svedok je društvenih promena, opisuje zlo komunizma, ali ni ono što nas čeka ne vidi kao bolje.

I tek što sam se u tome ropstvu ponadao

stigao je kapitalizam.

Bio sam jako star i veoma umoran nisam više

morao da učestvujem u ponavljanju i

ponavljanju toga ponavljanja i nisam više

razlikovao logor od koncerna porodilište

od krematorijuma.

Ako smo očekivali zadovoljno mudrovanje, neće se desiti. Pravi pesnik nije taj koji će nam pevati uspavanke duha.

Trgovi sa vešalima

mogli bi ponovo da ožive

svetina će doći sama

prizori sa utamničenim

sa dželatom

sa užetom.

Odnos prema večitim tajnama se promenio. Njegovo vaskrsenje nije uobičajeno. Skoro da se približava bitnicima.

Bez Vaskrsenjan

nema života

nema patnje

 i nema

makar jedne ševe

miris lipa

i toliko zagonetnog

odustajanja od sebe.

Priznanja i slava dolaze uvek pogrešnima, osrednjima, onima koji se lako prilagode vremenu.

Prezervativ za pisaću mašinu

za kompjuter za ruku koja

piše još nije izmišljen

stoga

slavnima i netalentovanima

neobeshrabrenim laureatima

praktičarima pevanja nevidljivih darova

preostaje hrabrost

da ujutro kad dižu roletnu

da se ne bacaju ka pisaćem stolu

no ka ženi i deci.

Nije se od početka pevanja očekivala mrzovolja, ali se desila.

Smučile su mi se sile zemaljske

i nebeske

dovoljne su mi moje slabosti

one su mi uvek pri ruci

sa njima mogu izaći u šetnju.

Sada je hroničar bezčašća.

Ponekad svratim u

Nadzemno podzemlje.

Face bogtejeobo!

Ležerno sigurni priglupi

poluobrazovani tašti.

Književni polusvet

krdo zalutalo

opravljeno sa drezgom

na glavni kolosek literature.

Smeće koje se teši dnevnim uspesima

dnevnim nagradama dnevnom politikom

i dnevnom večnošću.

Niko im neće stati na put.      

Vesna Šejić