Darko Cvijetić – Schindlerov lift (roman)

Rakija je bila osnovni anestetik preobražaja radnika u ratnike – nacionaliste, koji će tako brutalno biti zloupotrebljeni da ubiju rođenu zemlju.

…

Cijeli se Prijedor spremao da postane močvarna Hamdijina bašta. Grad je sav pocrneo, kao gnjilo nebo. Čekao je svoj prah koji će mu uskoro padati u lice.

…

Nad gradom su padale mrtve kiše.

Darko Cvijetić (1968) je pesnik, reditelj i dramaturg, glumac u pozorištu u Prijedoru. Roman Schindlerov lift je nagrađen za najbolju nagradu fikcijske proze u Hrvatskoj Fric 2019. godine. Crveni soliter bijaše sastavljen od dvije trinaestokatnice, koje se zapravo dodiruju i čine dupli soliter, sa 104 stana. Grad je imao tri fabrike i neko se dosetio da se sazida mesto gde bi živeli radnici i prosvetari. Pri raspodeli stanova se sprovodila nacionalna ravnopravnost da na svakom spratu budu zastupljen podjednako svi predstavnici nacija i nacionalnosti. Ispod solitera bile su kafane gde se svraćalo pre i posle posla. Ne pominju se u romanu podele. I onda su neki momci pozvani u hrvatsku vojsku, pa je krenuo rat i opšti raspad i tragedija. Roman je napisan tako što se upoznajemo sa sudbinama većine stanovnika. Kad se sve tako strašno završilo uništavanjem duše grada, rušenjem stare varoši, otvaranje zatvora, masovnih grobnica gde se zna ko je gde ukopan i ko su egzekutori, ništa se nije moglo vratiti na staro. Nabrojani su svi koji su se iselili od Austrije do Kanade. Soliter je poluprazan. Rat je užas, sve je tragedija. Nije moguće razumeti zlo koje je izazvano, pisac je mogao da nabroji pojedinačne nesreće. Tako soliter biva metafora opšteg zla: raspada zemlje, raseljavanja, zavođenja mladih, nesrećnih majki, mladića koji je ostao zatvoren u stanu i iz njega izašao potpuno sed i lud od straha. Nije bilo struje, nije radio lift marke Schindler te se devojčica igrala. Kad je lift proradio, ona je prepolovljena. Ta je nesreća tek na kraju u celosti okončana. Pripovedačev otac ne znajući šta se dešava u zgradi, došao je sa fronta i pozvao lift. Izazvao je smrt koju nije moguće zaboraviti. Tragedije brojeva i statistike nas ostavljaju ravnodušnim, tragedije pojedinačno su potresne. Pisac se u romanu time rukovodio.

Nogometaš Goran, čim je počeo rat postao policajac. Namrgođen, naoružan, potpuno drugi čovjek, pun drskosti, bijesa, opasan i nagao. Neprepoznatljiv, pričale komšije, i zagledale se. Tukao ljude po logorima, tukao komšije iz iste zgrade, pa je svjedočio komšija Matić Jozo da ga je tukao u logoru Omarska, jer je Joso imao sina – boljeg nogometaša od Gorana Zeca?!

…

Čim je rat zagazio čizmom u haustor, Obrad je obukao uniformu i nacrtao se pred zgradom do zuba naoružan i ljut. Ali su ga vratili na radnu obavezu. Vele da su ga zvali tokom rata na tomaševačke kopove kada su se sekundarizovale ili tercijalizoirale primarne masovne grobnice i da je odlazio, radije nego na ratište i u rov.

…

Bajramovićeva mater, Sejfa, koja bosonoga stoji u hodniku, na prizemlju ka liftovima dok čeka sina iz radničke treće smjene i šapće kako joj se gore u stanu hlade ušitpci (a, sin ubijen majko), Bajina stara, Dušanka, dok sedi pred soliterom na klupi, čeka Milanka Baju (a, sin ubijen, majko) Đanijeva stara, Akijeva Branka, što je u kiosku kraj solitera do smrti plakala (a, sin ubijen, mrtva majko).

…

U soliteru se uvijek smrt solidno osijećala, i nikad nije otišla bez ičega.

Vesna Šejić