Darko Cvijetić - Što na podu spavaš (roman)

Gdje u noć uđe čovjek, napukne svjetlo. Kao da će požar. Kao da će netko gorjeti.

…

Čovjek se može zakocenuti o davne smjehove.

…

Budeš Jugosloven, zakletvu daš da ćeš život dati za Jugoslaviju, a onda u deset kilometara postaneš Srbin. I šta ću ja sada s tim?

Darko Cvijetić (1968) je glumac, glumio od Dostojevskog do Beketa, režiser, pesnik, romanopisac, nagrađivan, prevođen; objavljuje u Zagrebu, Sarajevu, Beogradu. Po poslednjem romanu, a nagrađenom, je režirana predstava u Sarajevu. Otac Srbin iz Bosanske krajine, majka Hrvatica. Baba je Jevrejka, doselili su se još u devetnaestom veku: Čuješ li, moraš to pamtiti – Lvov, Židi, Czernovizt, Ternopil. Vodila ga u katoličku crkvu da sve upamti, iako su joj se njena deca podsmevala i probala da zabrane. Tako su se taložila porekla po Bosni i kada izbiju ratovi počinje višestruka tragedija. Što na podu spavaš je roman o ratu koji se ne da zaboraviti, a oni najneotporniji iako prežive, sebi oduzimaju takav život. Piščev brat, glavni junak, Boto je imao drugara koji je sebi bombu u ustima aktivirao. Sinu u Americi je dao njegovo ime. Pisac se pojavljuje kao lik u romanu sa imenom i prezimenom. Nema bitaka, vojskovođa, politika i razloga za ratovanje, ima ličnih tragedija; bilo gde da se ko našao, čovek je žrtva. Tako je opisana nesreća garnizona u Sarajevu gde se brat zatekao, sam se prijavio u vojsku kao drugi posle oca u dugoj istoriji porodice. Sve muškarce u kraju su pobile ustaše. A počeo rat i garnizon gađali Muslimani. Prve žrtve nisu bili Srbi. Bili su tamo skoro dečaci od osamnaest godina. Kad su ugovorom pušteni da se negde premeste, građani su ih ubijali i spaljivali. Ujak mu je bio u logoru, a Boto posle Sarajeva čuvao logor. Nema smisla nabrajati patnje, ima smisla pročitati roman. Kako je pisac čovek scene, to su situacije dramatične i spremne za dramu. Tako je izbegnut deo patetike. Roman je sa nizom pesničkih slika koje se pojavljuju kao refreni. Sam naslov je takav i kao svaki uspeli refren ponavljanjem dobija na novom i proširenom značenju. Snovi su važan deo poetike, mešaju se između živih i mrtvih i ne znamo uvek kome pripadaju. Očeva majka i majkin otac su umrli od svojih bolesti u 1995. i dok su se gubili nisu znali u kom su ratu: prizivali su davno ubijene u onom ratu i opraštali se od živih preteklih iz ovog rata. Tako je pisac postigao istorijski sled tragedije koja ne prestaje. Tu je i šekspirovska ljubavna tragedija. Boto će se zaljubiti u Muslimanku, Sarajku, a na kraju ubiti njenog brata.

Zabeharava strah od nogu naviše. Pa preko očuju drhtiš pogledom na prvog do sebe.

…

Kad si mi rekao da gledam nebo svaki dan po minut…Kako je to lijepo. Ti si meni minut Bota.

...

Ja Botu u rat nisam htjela poslati. On je meni preslab, premajušan, kako da s osamnaest godina brani Jugoslaviju. Valjda je njega Jugoslavija morala čuvati.

…

Počeo je otac isprekidano da mi objašnjava da je u nama krv miješana u barutnom soku, da je lako zapaljiva i teška kao ugažena crna zemlja.

…

Rembrant je Noćnu stražu naslikao kao danji prizor…

Vesna Šejić