Dejan Aleksić - Petlja (roman)

Ja sam kvar u nametnutoj ravnoteži. Odrastanje u kulturi straha i neizvesnosti učinilo me je otpornom na zebnju pred autoritetom.

…

Odrasli smo za slavu svoje krajnje istine. Živeli smo za svoj pepeo.

…

Moć je smešna kad razumeš njenu genezu.

Ako je glavna junakinja spremna da kad god se nađe u škripcu razbije glavu pivskom flašom, palicom za golf, ili nekim drugim predmetom različitim napasnicima, onda smo u žanru kriminalnog romana. Sama preciznost poređanih detalja nas navodi na to, ali forma pripovedanja pripada romanu toka svesti. Junakinja je u unutrašnjem monologu i ispremeštani vremenski tokovi su povezani asocijativnim nizom što je teoretska karakteristika takve vrste romana kao i poezije. Ne čudi jer je Petlja prvi roman priznatog i nagrađivanog pesnika Dejana Aleksića. Dina Poledica ima simbolično ime, sa jedne strane uzvišenje u pustinji, a sa druge strane opasnost na ledu. Ona sama nam to oksimoronsko naznačenje i objašnjava. Protivrečna je i njena priroda: sa jedne strane je dobra kćerka priproste porodice, dobra učenica medicinske škole, pa filozofije, a suprotno tome je njen burni noćni život za vreme bombardovanja, pa i dalje: sa pićem, duvanjem i eksperimentisanjem sa muškarcima. Tako je i njen jezik raznolik od latinštine medicinske, filozofske, do psovki, metaforičan, neuobičajene rečenice, ponekada pesničke, jer pisala je i poeziju i bila pasionirani čitalac, otuda i citati. Sama opisuje raskol u sebi i bez straha ga produbljuje. Ruga se ljudima, politici, prostoti, nepoštenju, diletantizmu, sve je nervira. Pravi niz psiholoških profila. Radi u kladionici i tako susreće ljude bez nade, željne sreće. Ona je posmatrač i sve joj je relativno daleko, sem kad je lično razbesne. Njen prijatelj Nikodim, odrastao u religioznoj porodici, otac islikava ikone, majka polaže sve nade u svog jedinca, a on je ženstven i divi se panku. Gazda niza kladionica i još koječega u razvoju karijere i želje da uđe u visoke političke krugove, dva puta stariji od nje, drži reprodukciju Boša, sluša Baha i pretvara Dinu u svoju učiteljicu finih misli. Ona ga prezire i kako inače voli da se poigrava ljudima, spliće oko njega paukovu mrežu sa tragičnim ishodom. Galerija likova oslikava nakaznost društva, a mračne situacije nema smisla prepričavati da ne poremetimo avanturu čitanja.

Dugo sam ignorisala mesta pustoši koja su menjala moj unutrašnji pejzaž. Tako sam obolela od praznine.

…

Volim da budem sama. Potrebno mi je stanje u kojem mogu da osetim svu svoju društvenu neprilagođenost jer prezirem kolektivitet, ne pristajem na preporučene vrednosti, pljujem na savremene obrasce uspeha.

…

Oduvek sam mislila da ludilo u čoveku pokreće čudnu mešavinu straha i sreće.

…

Ne dopusti čoveku dokolicu i vladaćeš njime.

…

Čudno je koliko mediokritet može da zastrani u poremećenosti samo da bi sebi pribavio iluziju posebnosti.

…

Znanje je antijunak savremenog života.

…

Pogani ljudi razvili su u meni protejsku snagu da raširim krila kad pomisle da sam zmija i da razjapim čeljusti kad im se učini da pijučem.

…

Bože, kako je uzbudljiv čas kada životinja preuzme vlast nad našom ljudskom prirodom.

Vesna Šejić