Domeniko Starnone – Šala (roman)

Vreme curi kao bolesno telo. Lekar kaže da je sve u redu i da se namerno sporo oporavljam.

…

Bio sam opčinjen velikim razlozima, plašio sam se da će se bez njih videti koliko sam mali.

…

Neuspeh je ključni pratilac pravih velikih ambicija.

…

Stajati na prozoru i čekati da se iz uličica, sa periferije, slije masa očajnika da preokrene svet – ko bi gori sad je doli – i da potekne reka krvi kako bi konačno svako davao u skladu sa svojim mogućnostima i dobijao u skladu sa svojim potrebama.

Domeniko Starnone, nama poznat i čitan napolitanski pisac, je u romanu Šala nastavio priču o junaku iz nekog od prethodnih romana. Sada je to ilustrator od sedamdeset i pet godina, posle operacije. Živi u Milanu i dolazak u Napulj je za njega višestruko neprijatan. Pozvala ga je kćerka da čuva Marija, unuče od četiri godine na nekoliko dana dok su roditelji na seminaru. Oni su matematičari, čitaju svoje referate i to im je važno. Radnja teče u dva smera: tu je snalaženje dede sa dečakom koga ne poznaje, a sam je navikao na samoću i tihi rad. Dete je lepo vaspitano i ujedno neukrotivo. Neverovatno je kada baci oko na nešto. Ima fizičkog u izrazu baciti oko na nešto: podrazumeva se udarac i brzina. Paralelno teče unutarnji monolog Danijelea Malarika, dede, gde se on preispituje u susretu sa krajem gde je odrastao i boravku u kući gde je otkrio svoj talenat i pobegao u svet da uspe. Sada nije siguran da je bilo razloga za priznavanja koja je dobijao. Mogao je biti nešto drugo, možda je trebao više doprineti popravljanju sveta, biti bolji otac, biti iskreniji u umetnosti, aktivniji u životu sebi bliskih. Sva preispitivanja ne pomažu i povezana su sa osećajem slabosti kojega biva još jasnije svestan odmeravajući se sa neizmernim zahtevima unuka. Peripetije u koje upadaju su izazvane nesnalaženjem dede. Treba mu vremena koliko dete, vešto u brbljanju, razume šta se stvarno dešava, kako odvaja stvarnost od igre koja zna da bude opasna za obojicu. Svi događaji i nisu toliko epohalni koliko je pisac vešt da drži našu pažnju. Shvatamo koliko talentovanom pripovedaču nisu potrebne gomile krvi da bi nas zabrinuo i naterao da se uživimo u događanje. Nesigurnost Danijela se uvećava zadatkom kojeg se poduzeo da ilustruje skupoceno izdanje pripovetke Henrija Džejmsa. Sudbina junaka mu postaje lična. More koje ga u trenutku slabosti obuzimaju mu ne pomažu da ilustruje, a nadobudni mladi urednik nije zadovoljan. Crtajući zajedno sa unukom, gledajući rezultat imitacije, potpuno se pokoleba. Roman ima Dodatak u kome se upoznajemo sa tokom ilustrovanja i možemo da pregledamo ilustracije zajedno sa analizom pripovetke. Sve se to prepliće sa uspomenama na oca kockara, pa na brak i bolesti žene koja ga je varala, a odavno je mrtva. Na kraju se pisac oprašta sa svojim junakom godinama rođenja i smrti - (1940-2016).

Postoji nevaspitan duh koga se pravimo da ne vidimo, energija koja nam pokreće telo, uništavajući u određenim vremenskim razmacima smernost čak i kod najsmernijih.

…

Ljudi su samo u ovom gradu (Napulj) tako prostodušno spremni da ti priteknu u pomoć i da te zakolju.

…

Bilo je realnije da postanem razbojnik, krenem stranputicom, završim u zatvoru, osetim u šakama sposobnost da ubijem, uđem u komoru, sledim put koji se uklapa u ulice kojima sam se kretao do kasno u noć.

…

Ubrzo mi se učinilo da je samozadovoljstvo posledica sete.

…

Imao sam utisak da je katastrofa sada toliko velika da mi se dopada.

Vesna Šejić