Skip to content. | Skip to navigation

Personal tools

Navigation

You are here: Home / ŠTA? / Dorte Nors - Posle udarca (pripovetke)

Čitaj

06. 01. 2020. u 09:00h Beograd, Srbija

Dorte Nors - Posle udarca (pripovetke)

Nors D., Posle udarca, Štrik, Beograd, 2019.

Dorte Nors - Posle udarca (ilustracija)

 

Rekla je da je Vadensko more slika iz uma, i da joj je drago što sam htela da zajedno uđemo u nju.

 

Govorilo se da je Danska zemlja čokolade i blagostanja, ali u kratkim pripovetkama Dorte Nors nije slatko živeti tamo. Posle udarca je zbirka od petnaest kratkih priča u kojima susrećemo književne likove koji su na ivici uma i ponekada preko te ivice. Ako je u romantizmu bio motiv mrtve drage i pojavljivanje njenog duha u životu ucveljenog da bi ga povela na onaj svet „Iz beznjenice u raj, u raj u njezin zagrljaj“ (Laza Kostić), u jednoj od pripovedaka devojka posle posla odlazi na groblja, tamo zamišlja da susreće onog idealnog, sa njim ima sina i posle svega njihovi kosturi leže u miru u zemlji, posle svega. Strašan zaokret usamljenog bića. Druga junakinja je mazohistički nastrojena, bira sadističke partnere; posle mračne intimne situacije ona ga ubija. Nema straha od posledica, grižnje savesti, ona razmišlja šta je to u detinjstvu i njoj dovodi do pogrešnih izbora partnera. I sve tako i sa takvim zapletima. Izdvaja se pripovetka gde sluškinja upoznaje zemljaka koji na pokvarenom biciklu prenosi povrće. Oni se razumeju i srećno prelaze Bruklinski most.

Pisano je jednostavnim jezikom, kraćim rečenicama, sa zapažanjem deteta, ali poremećene percepcije. To priče čini upečatljivim, tako se dolazi do opisa koje bi čovek iz rezerve civilizanosti zaobišao.  

Da nije postao budista, razvod bi daleko više boleo, ali budista stiče uvid u bol. Što više boli to budista postaje mudriji, pomislio je državni službenik i istupio iz Danske crkve.

On pokazuje na fijaker i kaže da je čudno što ljudi dolaze u Ameriku kad mogu da žive tako kao na fotografiji. Ja kažem da je običnim ljudima možda teško da to razumeju, ali da čak i ljudi poput Bengovih odlaze u svet da bi bili srećniji.

Oko dva sata ujutru pomislila sam da će mi svež vazduh pomoći. Sela sam iza kuće i pogledala livadu. Reka Staro polako se uvijala ispod. Bilo je u mraza u travi, i onda sam zaplakala. Došlo je iz dubine, iz mesta za koje nisam ni slutila da imam, i bolelo je. A da bi nastavilo da boli, zamislila sam kako jedem svu travu, sve krave i ptice. Zamislila sam kako trpam livadu, padinu, reku i nekoliko njiva u usta. Svašta sam nabijala u stomak: zvonike crkava, stogove slame, silose i još mnogo šta. Plantaže sa druge strane reke i poligon kasarne. Na kraju smo ostali samo ja i busen trave na kojom sam balansirala. Čovek ne može da pojede samog sebe, pa sam otišla kući.

Ponekada na ulici prođe debela žena iz naše zgrade. Dobila je dozvolu da drži psa u stanu, pošto njen pas ne laje. Pitala sam frizera kakav je to pasa koji ne laje. Odgovorio je da ne može zato što  žena i njemu daje svoj propisani lek. Sama mu je rekla da to čini za svaki slučaj.

Svugde je mnogo obmanjujućih predmeta, a pored bicikla jednom su u jezeru našli i raskomadanu ženu u koferu. Čitavu ženu u komadićima upakovanu u kese za zamrzivač. Čovek koji je šetao sa psom pronašao je kofer ili ga je , ako ćemo iskreno, verovatno pronašao pas.

 

Vesna Šejić