Dragan Velikić - Adresa (roman)

Još od Sartrove „Mučnine“ se susrećemo sa usamljenicima koji se bore protiv svoje prosečnosti. Glavni Sartrov junak to čini tako što svakodnevno u biblioteci čita knjige po abecednom redu, a Vladan Todorović, junak Velikićevog romana „Adresa“, se priprema da napiše još jednu u nizu istorija Beograda.

Roman je napisan u trećem licu i uglavnom je monolog glavnog junaka. Vladan često šeta kroz Beograd, tako utoljuje svoju tugu i od mesta do mesta priseća se istorije grada. Njegova razmišljanja su feljtonska, povremeno politički-pamfletska i vrte mu se u glavi mnoga opšta mesta, uglavnom istorijskim hronološkim redom. Uz malo zlobe zamišlja Andrića dok na terasi glanca svoje cipele. Nabraja niz partizanskih zločina 1945. godine.

Poistovećuje se sa Ljermontovom, pa Ivom Ćipikom, Ristom Ratkovićem, Dragomirom Brzakom, Dušanom Tokinom čije delo i citira. Zasluga pisca je što nas podseća na neka skoro zaboravljena imena.

Stidi se svojih roditelja, a na kraju prepoznaje sebe u ocu. Napušta mogućnost da iskoristi stipendiju u Parizu koju je dobio iz trećeg puta i ulazi u udoban život koji mu politički uspešan tast može obezbediti. Živi u bračnim sukobima sa odlučnom, razmaženom, debelom ženom i razbludu.

Brak prestaje smrću tasta. Ima kćerku Vanju koja se zove po njegovoj prvoj mladalačkoj i neostvarenoj ljubavi, a ona je u Cirihu u vezi sa Hamidom, taksistom, Turčinom. Kupuje stan i uskoro doživljava u šezdesetoj godini ljubav. Ona je njega odabrala po stasu, načinu na koji zagleda prolaznice i time što sam sa sobom u šetnji govori naglas. Kroz tu ljubavnu avanturu prvi put u životu stiče samopouzdanje i konačno se osmeli da napiše knjigu jer sada ima zainteresovanog prvog čitaoca. Opisi te romanse nisu ni bajkoviti, ni ironični pa nisu dovoljno motivisani u romanu.

Vladan u svojim razmišljanjima iznosi opšta mesta:

„Generacije koje prožive dve ili tri decenije u miru mogu se smatrati srećnim.“

„Ovde se trgovci neprestano proteruju iz hrama. Nema uživanja u vlastitom sebičluku. Tavani i podrumi su prazni. Svakih pedeset godina stižu budući stari Beograđani. Osvajaju salonske stanove „kruga dvojke“, i vile po Dedinju i Senjaku.“

„Kada država ubija, takva ubistva po pravilu ostaju nerasvetljena, pa tako naručioci i izvršitelji nikada ne bivaju kažnjeni.“

Ubistvo u Topčideru: „Osim što je tvrdila da su sami odgovorni za ono što se dogodilo, država Srbija je preko svojih službenika, koje je za to nagrađivala napredovanjem u službi, tvrdila je da su Milovanović i Jakovljević niskog nivoa inteligencije. Plasiran su priče o njihovoj homoseksualnoj vezi i nervnom rastrojstvu.“

To je domet pisca romana „Astragan“ i dvostrukog dobitnika NIN-ove nagrade za romane „Ruski prozor“ i „Islednik“. Iako je i ovde ljubav jedna od tema romana, nema više mesečina na terasi i šampanjca, kao ni krovova Beča.

Vesna Šejić