Dragana V. Todoreskov – U čekaonicama (pripovetke)

U dramama i skečevima sam znala da glumim, a u životu, nažalost, ne.

…

Ispovedamo se jedno drugom, kao da smo na nekoj atipičnoj psihoterapiji u kojoj je osoba u isti mah i pacijent i terapeut

…

Da se devojka naštima na fabričku proizvodnju. Da se našteluje, da joj se uradi generalka.

Ako smo emotivno vaspitani na filmskoj industriji, gde je sve moguće, i porazi su slavni, ako je frojdistička psihoterapija često naše shvatanje sebe, „nisu me roditelji voleli, voleli su drugo dete“, i ako živimo u traumatizovanom postratovskom svetu izbeglištva, proteranih, dolaska u grad iz sela i nekada bolno navikavanje na nova pravila življenja, onda smo blizu da živimo u čekaonicama, jer valjda će život i sreća jednom doći, ili smo stigli na red kod psihijatra. Način da se prežive nezadovoljstva života u usamljenom praznom prostoru u pripovetkama U čekaonicama Dragane V. Todoreskov si potoci alkohola, neograničena samoupotreba psihoanelgetika koje te guraju dublje u beznađe i pružaju trenutnu otupljenost. U takvoj ličnoj situaciji ne pomaže ni autosugestija, samopomoć, ni psihijatar koji je korumpiran, ako prođeš kroz čekaonicu. Junakinje su u većem broju od dvanaest novela obrazovane: lekarka, novinarka, sutkinja, profesorka. Život u porodici, ili ne, nije sreća, ni sigurnost. Daleko je od sanjane budućnosti. Politička i društvena stvarnost ne pruža podršku ili priliku za izlaz: A nakon diplomiranja, šta me je čekalo u zemlji Srbiji? Neizvesna budućnost, korupcija, stranačko zapošljavanje i konstantni osećaj da su me zbog urođene ili stečena stidljivosti, nesnalaženja i nesigurnosti, prevazišli gori od mene. Opisana su poniženja kroz koje prolaze proterana lica od Dalmacije do mesta H. Jezički je proza zanimljiva: od književnog, preko dijalekta do slenga influenserke i te generacije. Formalno imamo pripovedanje u treće licu, unutarnji monolog, dijalozi, što prozu čini stilski raznolikom. Prisutni su i opisi erotike istaknute posebno u ispovesti ninfomanke, prostitutke koja je bila kao devojčica i proterana sa mora i zloupotrebljavana od strica pedofila. Ona postaje zla i sklona ubistvu. Većina junakinja je suicidna ili u nerealnoj slici svoga stanja sa očekivanjem srećnog ishoda za koji ne nalazimo mogućnost u opisu situacije. Apsurdne i paradoksalne su odrednice likova: seljančica stigla u grad u sred ratnih okršaja studira turizmologiju i mašta da vodi klijente po svetu, ali kako je prikriveno njeno lezbejstvo, traumatičan joj je izlazak iz kuće. Leči je psihijatar koji joj se ispoveda da je promašio sreću jer nije imao hrabrosti da ostvari svoju idealnu homoseksualnu ljubavnu avanturu. U prozi teku potoci nezaustavljivih suza. Žena, junak iz rata bez noge, prosi pred crkvom, nada se penziji i životu sa depresivnom cigankom alkoholičarkom. Ako to nije kafkijanska vrsta humora, onda je poražavajuća slika društva. Većina situacija nije socijalna proza. Ne umire se od gladi već od nedostatka optimizma i snage da se pomirljivo sagleda svoja pozicija u svetu i među ljudima. Deca pominjana u pripovetkama su zbog odrastanja u takvim porodicama budući pacijenti.

Jovana nije mlada – četrdeset godina, vreme kada se uveče, pred spavanje, ne zaboravlja noćna krema i antirid. Pa ni sedativi za uspavljivanje.

…

Neko je rođen da voli lako, neko da mrzi žestoko, a neko da život provede u melanholiji i seti.

Vesna Šejić