Dule Nedeljković – Ponedeljak (roman)

Regrutacioni centar pijanaca iz kraja, koji su dokoličari u parkiću ispod Skupštine, s radošću ga je prihvatio.

…

Bio je zadovoljan. Ima sebe. Šta mu više od života treba?

…

Tada je tokom jedne noći, shvatio da nam dolazi neko drugo vreme. Vreme kada vitezovi upiru koplje ka zemlji, a loši svoja oštre.

U remasterizovanom prvom romanu Ponedeljak, izdatom premijerno 2008. godine, Dule Nedeljković se bavi gradom, još jednim prelomnim periodom u njegovoj istoriji, ličnoj i društvenoj. Pisan je u prvom licu i, što bi rekli analitičari poezije, lirski subjekt se sukobljava sa ponedeljkom posle burnog vikenda u kome je popio, te duvao i zgutao razne narkotike, dajući u jednom trenutku i detaljan spisak te vrste podsticaja. Sada je i stvarnost i telo u iskušenju da opstane. Mešaju se sećanja, umišljaji, i nesigurnost - da li je u situaciji da on gleda zmaja, ili zmaj njega. Ta postavka daje piscu priliku da nam opiše društvenu situaciju na asfaltu i ispod njega, probleme odrastanja i pozicioniranja među vršnjacima. Susrećemo se sa otpadnicima od društva i onima koji će svoje komplekse neprihvaćenih pretvoriti u karijeru: Video ga je pre neki dan kako gostuje na lokalnoj televiziji i priča o političkoj korektnosti. Uspeo je u životu. Nije mala stvar biti političar pripravnik. Tako se kalio čelik tih dana. Pored svih ponekada nadrealnih situacija koje prolaze kroz glavu našeg junaka, kao veza sa stvarnošću i uzemljenje javlja se bunt u kritičkom odnosu o društvenoj, pa i političkoj situaciji u vremenu toka radnje. Junak je narcis i koliko god bio poremećen trenutkom, on će reći: Bolelo ga je uvo. Ceo svet je bio pod njegovim crvenim starkama… Nikad ga ni jedna žena koju je želeo nije odbila. U tome je tajna njegove usamljenosti. Ako smo kao čitaoci savladali Bukovskog, tog ruskog Jevrejina rođenog u Americi, koji je svesno želeo da Amerikancima pokaže ruske mišiće, lako ćemo prebroditi sve situacije u romanu sa detaljnim opisima povraćanja i drugih stomačnih i sličnih problema. U osnovi je jezik koji roman odvaja po skoro pesničkim poigravanjem sa žargonom ulice. Brza poređenja, kratka rečenica koja zavodi, duhovitost često na ivici crnog humora. Mislio je da će u Bariju umreti od sreće, ali je posle nekoliko dana umro njegovo otac. Kakav fleš. Tako od stomaka, do mudrosti, pa neke nežne potresenosti nad slabima, zapažanjima iz života na ulici i ivici, te iz pročitanih knjiga i muzike generacije, Nedeljković suvereno drži pažnju i ne prestaje da provocira. Sukcesivno se pojavljuju i stihovi od Vaska Pope, navijačkih pesama, pank i rok himni, rugalica. Kraj je neočekivano holivudski susret sa idealnom dragom, jer će odgovoriti na sva kviz pitanja koja su kao paljba postavljana tokom naracije, ali nalaženja srodne duše i spasa nije patetično.

Za nadati je se da će književna kritika detaljnije proučiti remasterizaciju Ponedeljka, kao i citiranost pojedinih pasaža u medijima i na socijalnim mrežama, ali je roman po sećanju dobio na dinamici i snazi naracije, izgubivši delimično raspričanost koja je prenesena iz Nedeljkovićevog blogerskog sveta.

Imer je bio otporan na bol, što je verovatno bila posledica činjenice da je najmlađi od sedmorice braće pa je morao da prođe kroz razne faze karate odrastanja svakog svog starijeg brata pojedinačno.

…

Nije voleo pitome, domaće životinje. Voleo je lavove, tigrove, orlove. Moćne, jake i slobodne životinje. Voleo je svoju betonsku preriju u kojoj je lovio da preživi. Ego je morao da mu bude sit.

…

Tanka je linija između šmekera i bolida. Sada nije smeo da se zajebe.

…

Srušio se pored nje nakon četrdesetogodišnjeg maratona. Bio je spokojan. Blago se ljuljuškao u plodovoj vodici. Konačno. Plutao je.

Vesna Šejić