Dušan Nedeljković - Glavonja (roman)

Hrabro bih se lišio života da prevarim smrt. Ja sam jak, ja sam manijak.

…

Nisam ja kriv što prostota vlada i što je prekoplotna filozofija zamenila salonsku.

…

Nasleđe predaka je zajebana stvar. Kako bismo mi postojali da smo potomci heroja?

U romanu Glavonja, Roman o smaku polusveta, Dušan Nedeljković se razračunava i podvlači crtu sa dosadašnjim životom, telom koje izdaje zamoreno burnim životom, tučama, pijankama, drogom, ljubavnim avanturama: Histori mi je prepun klikova na sajt Novog groblja na kojem se na dnevnoj bazu apdejtuju vremena sahrana. Normalni ljudi gledaju porniće. To je i roman o Beogradu koji su napali dođoši da uruše kodekse koje je postavila njegova generacija na ulici, na stadionu, u kulturi života kroz tuče i kultivisanje onih za koje ima smisla potruditi se. Jak je, trebaće ekipi. Primiš ga, opametiš, nateraš da se odrekne Partizana i zavoli Zvezdu, daš mu par ploča da presluša, nateraš da iščita bitne knjige, naučiš da pliva na Adi. Voila! Eto nam janičara. Ti su mrzeli seljake više od nas beogradskih etnika. Kad se prebraja, ostaje žena, uspešna, poslovna, sada ona obilazi metropole, daje mu džeparac kada zatreba: Volim ja svoju ženu i dan-danas. Ona mi je više od brata, a manje od ortaka. Tu su i kćerka i sin pri kraju puberteta i okreću mu već odavno leđa. Tu je za njih ako zatreba, a skoro da ne treba. Ortaci su Gluvi, Simke i brat Isidora dečak u ženskom telu, koja je mišomorom ubila babu, spalila sa ekipom ludaka sa zidića. I dalje su bliski, ali kada se napiju, ne ispovedaju se. Gluvi je uspešan poslovan čovek: Znam da je u tim odvratnim godinama muljao sa umetničkim delima koja su donosili sa fronta, načuo sam da je pakovao kamione koji je svakog ponedeljka iz Beograda vozio potrepštine građanima okupiranog Sarajeva, kojim je pored hrane odvožena droga. Do novca za privatni studio koji je danas izrastao u komercijalnu medijsku kuću došao je iznoseći iz države novac koji su privatni bankari otimali od naroda. Kad si iz grada, ne možeš da dozvoliš da si u besparici, pa će se Glavonja pohvaliti kako je dilovao dok je moralo, snalazilo se. Simke je prekršio kodeks, napustio ženu i sina koga bi Glavonja da spase, ali ne vidi kako. To je razlog za samoprezir, iako je do tada u romanu uspevao da bude oholo ponosan, a i samoironičan. Niz paradoksalnih obrta, u radnji i rečenicama, kao i šatrovački jezik, sa ličnim karakteristikama čini roman duhovitim i kad za to nije prilika.

U jesen svojih života puštali su glas iz grla, mrzeći svoja usahla tela i živopisne mozgove.

…

Ćutanjem su prikrivali tupavost. Kao oni su u večitom promišljaju, ne diraj ih da im ne sjebeš  šaumu. Bitni gubitnici Beograda.

…

„Ne znaš ti kako je meni“, najodvratnija je rečenica svih vremena. Gora čak i od svetog trojstva replika korporativnih poslušnika, ljudi koji su se prodali za šaku Halkidikija. 1. Imam decu. 2. Imam firmu. 3. Samo radim svoj posao.

…

Mi smo taoci košmara, naši mozgovi su zgaženi kompot Zapada. Niko na svetu ne gotivi englesku i američku kulturnu scenu kao mi u Srbiji.

…

Kreativni genijalci imaju rok trajanja. Požure u smrt. Smara ih život.

…

Pisanje romana u Srbiji namenjeno je apsolutnim gubitnicima. Oni mogu da glumataju, puše jeftine pljuge i razgovaraju nemuštim jezikom. Mi normalni stvaramo iz dosade.

Vesna Šejić