Džek London - Crvena kuga (roman)

Deset hiljada godina kulture i civilizacije nestalo je u magnovenju kao pena.

Džek London (1876-1916) je imao burnu biografiju, radio je u ranoj mladosti najteže fizičke poslove. Bio je polupismen, gnevan zbog društvenih odnosa: prebogati i sa druge strane gladni; imao je ideju da mora da postane pisac, da kaže sve o nepravdama; imao je dar. Postao je svetski poznat, bogat. Na kraju je živeo u raskoši koji je prezirao već melanholičan, ekscesan, sklon samoubistvu. Mogao je šta je hteo, ali je već sve napisao i ništa više nije želeo. Danas se smatra za jednog od najpoznatijih američkih pisaca. Ove godine se može gledati film Martin Idn, snimljen kao njegova biografija. Napisao je i Zov divljine. Vraća se njegova popularnost. Računa se u jednog od prvih pisaca naučno-fantastičnih romana.

Crvena smrt je distopija, opis sveta u 2017. godini. Roman je napisan 1912. godine u predvečerje Velikog rata. Opisano je stanje u Americi i svetu šezdeset godina posle skerletne smrti. Iznenada u prenaseljenim gradovima, posle pojave niza bolesti izazvanih mikrobima, koje su mikrobiolozi nekako zaustavljali, pojavila se tajanstvena bolest koja je neverovatnom brzinom posle inkubacije od tri dana izazivala skoro trenutnu smrt. Leševi su se na očigled ljudi neverovatnom brzinom raspadali i mikrobi su se nezaustavljivo širili. Svet je podivljao, ubijali su se, spaljivali grad, bežali i u hodu padali mrtvi. Nestalo je saobraćaja, vesti, dostavljanja hrane, struje, vode. Nastali su ljudi. Prestala je da postoji civilizacija. Sve to pripoveda deda trojici svojih unuka koji su divlji. Nose životinjske kože na sebi, love divljač, čuvaju koze, nepismeni su, broje do deset na prste, govore krajnje uprošćenim jezikom i dedu jedva da razumeju. Šume divljaju prepune divljih životinja. Preživelo je nekoliko ljudi, sada ih ima oko dve stotina. Manjak je žena, i da bi se neko oženio, čeka se da devojčice odrastu, a ipak se rađa više dece i već ih ima oko dvesta. Pripovedač je nekada bio profesor književnosti na Kalifornijskom univerzitetu, treća generacija. Poslednji je preživeli čovek velike pošasti. Tada je imao dvadeset i sedam godina. I pripovedajući unucima o skerletnoj smrti, šta mu se sve događalo, i kako je jedan od retkih preživeo dolazi do poražavajućeg zaključka da će kroz ko zna koliko godina opet čovek pronaći struju, pismo i sigurno barut, da je tragedija u ljudskom biću.

Dečak je išao ispred njega, zaustavljajući se svaki čas, da bi nemoćni starac mogao da ga sustigne. Imao je na sebi jednostavnu odeću – jednu izlizanu medveđu kožu, prosečenu po sredini, da bi kroz nju provukao glavu. Nije mogao biti stariji od dvanaest godina. U ruci je nosio  luk srednje veličine, a na leđima tobolac sa čitavim snopom strela. Bio je crnomanjast, kosa mu je imala boju kupine, a koža mu je bila tamna, opaljena od sunca. Nasuprot boje kože blistale su njegove oči – duboke plave i bistre, oštre kao dve žeravice. Izgledalo je kao da prodire u sve oko sebe, do jezgra svih stvari, shvatajući neku njegovu, naizgled sakrivenu, tajanstvenu suštinu. Išao je lakim, elastičnim, skoro mačjim korakom, udišući usput okolni vazduh oprezno i profinjeno, kao da ga ispituje.

…

Jedan od prvih znakova bolesti bila je pojava crvenila, najpre na licu, a zatim po celom telu. Obično pri pojevi ospi ljudi su dobijali grčeve. No ovi grčevi nisu trajali dugo i nisu naročito jaki. Onaj, ko bi preživeo, umirio bi se posle njih potpuno i samo bi osećao kako mu se u telo uvlači neka nepomičnost, koja se nešto kasnije pretvara u osećaj kočenja. Prvo bi se obolelom ukočila stopala, zatim noge i bedra i kada bi u svom postepenom putu nagore ukočenost doprla do srca, bolesnik bi umirao. Oni nisu buncali, niti im se spavalo. Njihov razum je ostajao čist i vedar do samog trenutka kada bi se srce kočilo i prestajalo da kuca.

…

Civilizacija se rušila kao kula od karata i svako je brinuo samo o sebi.

Vesna Šejić