Džon Banvil – Fragmenti vremena (Dablinske uspomene)

Umetnost je neprestani napor da se prenebregnu svakodnevne aktivnosti ljudskog roda da bi se stiglo što bliže do suštine onog što jednostavno znači – biti.

…

Mrtvi nas najubedljivije podsećaju na sebe u načinu na koji se živi ponašaju.

…

Nazdravljam tome što sam ovde – jer biti ovde mnogo znači – smešim se isprazno na sunčevu svetlost koja ulazi na vrata.

Džon Banvil (1945) je pisao noar literaturu, bio prevođen i 2016 objavio Fragmente vremena: Dablinske uspomene gde govori o gradu, njegovoj istoriji i sebi. Kao dečak je na rođendane dovođen u Dablin iz provincijskog grada i sve mu je izgledalo čarobno jer izmaštavanje čini deo doživljaja. Kao stariji učenik se preselio u glavni grad Irske i otada živi tu i putuje po svetu, pa je u prilici da pravi poređenje i tako otkriva vrednosti svoga grada. Opisujući kafane kojih više nema i one koje su opstale priseća se istorije literature i mesta u kojima su se susretali značajni pisci da bi sledeće generacije nalazile nova sastajališta i time činili istoriju grada. Pominje značajne pisce od Svifta, pa Bernarda Šoa i naravno, najčešće Džojsa, na govoreći o njihovim delima nego o tragovima njihovog života u gradu i kućama u kojima su se rodili ili boravili jedno vreme. Pričajući o arhitekturi grada u prilici je da nabraja tokove razvoja i vladare pa bogate ljude koji su tu nekada gradili, sa njihovim porodičnim istorijama kao i šta se kasnije dešavalo sa tim kućama. Ultranacionalistički raspoloženi ideolozi, kaji su tada bili na vlasti, uopšte se nisu obazirali na lepote džordžijanske arhitekture i mnogi od njih smatrali su da je džordžijanski Dablin prezira vredan spomenik britanskih okupatora. Kada su hteli da sruše celu ulicu u nju su se uselile mlade arhitekte i ljudi od ugleda. Iako je rušenje počelo, vlast je bila prinuđena da restaurira porušeno. Ova knjiga bi mogla biti bedeker i meštanima i strancima. Piščev prijatelj Cicero mu otkriva mesta i lepote grada kojih on nije bio svestan živeći u njemu tolike godine. Cicero kao arhitekta ima niz veličanstvenih ideja u koje vlast ne može da ubedi. Parkovi su velika tema ove knjige: Cilj onoga ko stvara park jeste da umiri i civilizuje. Delo je i lična ispovest te u opisu parkova dolazi i do neostvarene velike lubavi prema protestantskoj devojci i nailazimo na šaljlivu i karikaturalnu sliku njene porodice i njenog kasnijeg verenika. Očekivano je da se priseća i biblioteka: Gospođica Flašing i njeni sardnici sve napaćene bibliofile leče kao narkomane, u nekoj literarnoj klinici. Pretpostavljam da je ljubavni jad za knjigama bolest koju svaki bilbliotekar prepozna i dijagnosticira. Vladala je i cenzura: Cenzorskoj komisiji pomagali su samopostavljeni čuvari kolektivne čistote zamlje, budni članovi društva oštrog pogleda koji su se vukli po javnim bibiliotekama u tajnoj potrazi za gadostima. Putujući po svetu bio je u prilici da upredi stepene neslobode: Kad sam prvi put otputova u Istočnu Evropu početkom osamdesetih godina, u vreme kada je hladni rat bio užasno vreo, odjednom sam se , s užasom , osetio kao kod kuće: oni su imali Komunističku partiju koja ih je budno motrila od kolevke pa do groba, a mi smi imali Katoličku crkvu koja je radila apsolutno isto to. Tekst je propraćen arhivskim fotografijama u kojima možemo videti detalje grada koji su mu važni i o kojima piše.

Pod tiranskim režimom – a u Irskoj tog doba vladala je duhovna tiranija – stanovinštvo postane tako smerno da dobrovoljno obavlja posao države. I, kao što svaki tiranin zna, samocenzura naroda ima najbolje rezultate.

…

Kako se uvlači u dušu najrazličitija tajna tuđih života, tuđih nesreća.

…

Da li samo zamišljam ili sam u pravu kad mislim da Englezi nikad ne mogu ozbiljno da shvate Irce? Kad odem tamo imam utisak da svako s kim razgovaram jedva zadržava smeh.

Vasna Šejić