Portreti: Džon Berdžer o umetnicima (istorija slikarstva)

Stvarnost je surevnjiva prema onima koji imaju vlast.

Džon Berdžer je likovno obrazovan, izlagao je po galerijama, predavao crtanje; znao je o čemu govori, bio je pisac romana, drama; znao je kako to da napiše. Portreti o umetnicima je vrlo lična studija od sedamdeset i četiri eseja od pećinskog slikarstva, portretima iz Fajuma (od prvog do trećeg veka) koji nisu namenjeni živima, zakopavaju se sa mrtvima, jer život se nastavlja tamo negde; istorijski pregleda sve do 2017. kada i umire. Knjiga se sastoji od opširnijih studija, kratkih napomena, prikaza izložbi, dopisivanja sa kćerkom o Ticijanovim aktovima, sa ženom o slikarima koji ih zajednički interesuju, dopisivanja sa slikarem koga je pre nekoliko desetina godina prvi pohvalio i ohrabrio, odlomaka iz romana, dramski tekst povodom Gojine Gole Maje. Ono što je on nalazio kao osnovni pokretač je strast, crtež, i odnos prema svetlosti. Strast nalazi kod Mikelanđela prema golim mišićavim muškim telima, aktovima, kod Pikasa kada je opsednut strašću, a star i nemoćan, pa da ne bi polude ili umro, on opsesivno slika. Društveni gnev je pokretač, sam Berdžer je bio levičarski orijentisan. Zanimljiva su njegova objašnjenja recimo Gojinog odnosa prema obučenoj i goloj Maji, on tvrdi da je obučena Maja pozirala, a golu je skidao naknadno i onda je kao porcelanska lutka jer se bojao svojih mračnih poriva; on je naslikao krvavog gorostasa kako jede ljude. Slikare o kojima piše je birao prema svom osećanju vrednosti; Leonarda da Vinčija samo pominje, kao i neke druge koji bi se obavezno našli u klasičnoj istoriji umetnosti, ali tako postiže da se više od šesto strana čita sa uzbuđenjem. Za Heri Mura se trude da utvrdi zašto je najveći engleski vajar dvadesetog veka, ali mu to i ne uspeva. Navodi uz slikare stihove pesnika koje voli, ili stihove koje su mu savremenici citirali. Njegova istorija slikarstva dvadesetog veka je promenila odnos prema mnogim slikarima, postala udžbenik. Pleni ogromno obrazovanje i radoznalost koja mu omogućava da na neočekivani način razume slikarstvo, Španiju objašnjava geografijom, govorom boja tla, stena, peska, Holandiju govorom novca. Priča nam anegdote kao onu o Ernstu Neizvestnom koji je imao sukob sa Hruščovom, pa mu se zbog drskosti dopao i na kraju mu je izvajao spomenik. O Baskijatu koji je živeo dvadeset i sedam godina i izmislio svoju abecedu od stotine simbola da bi iskazao neizrecivo, jer poznati jezik služi laži. Istoričar koji peleni pažnju.

Kao što je svrha mašina ušteda napora, tako je i svrha sistemskog razmišljanja ušteda misli.

…

Apsolutna monarhija je podrazumevala da je svako stvorenje na svetu potencijalni sluga, a jedan od najtraženijih usluga bila je Dekoracija.

…

Ljudski rod je postao jalov i jedva da ima neke razlike između spasenih i prokletih. Ni u jednom telu nije preostao neki san, ma koliko lepo to telo nekad bilo. Postoje samo gnev i ispaštanje – kao da je Bog prepustio čoveka prirodi, a da je ova postala slepa. ( o Mikelanđelu)

…

Livorno je tada na sebi još nosio ožiljke rata i bio je siromašan; upravo sam u njemu prvi put naučio nešto  o domišljatosti onih bez igde ičega. U njemu sam, takođe, otkrio da na ovom svetu želim što manje dodira sa onim koji imaju vlast. Ispostavilo se da je reč o doživotnoj averziji.

…

Ono što Gojin protest čini toliko relevantnim nama danas, posle Buhenvalda i Hirošime, jeste njegova spoznaja da katkada iskvarenost uzme dovoljno maha, kada ljudske vrednosti s dovoljno bezobzirnosti budu osporene, i zločinac i žrtva ,mogu poprimiti bestijalne osobine.

…

Ima istorijskih perioda kada se ludilo ukazuje onakvo kakvo jeste: kao redak klinički poremećaj. Ima i drugih perioda – poput onog u koji smo upravo stupili – kada se ludilo čini kao opšta pojava.

…

Španci su narod koji se ponosi svojim psovkama. Dive se duhovitosti svojih uvreda i znaju da psovanje može biti odlika , pa čak i dokaz nečijeg dostojanstva. Niko i nikada nije psovao bojom, sve dok Pikaso nije naslikao ta platna.

 
Vesna Šejić