Džordž Orvel - U borbi za vazduh (roman)

Ako vas rat nije ubio, onda vas je obavezao da počnete da razmišljate. Nakon neopisive idiotske gužve, niste mogli nastaviti da se odnosite prema društvu kao prema nečemu večnom i nečemu što se ne dovodi u pitanje, kao piramida. Znali ste samo da je lošeg kroja.

Kada neko stekne svetsku slavu kao Orvel (1903-1950) svojim poslednjim romanima „Životinjska farma“(1945) i „1984“(1949), onda je zanimljivo pročitati šta je pisao kada nije bio toliko uvažen. Živeo je burno, rođen u Indiji, bio tamo policajac, perač sudova u Parizu, ratovao u Velikom ratu, bio dopisnik sa frontova Drugog rata. Svaki deo njegovog života je bio inspiracija za jedan od devet romana koliko je napisao. U borbi za vazduh (1939) je prethodio njegovim slavnim romanima. Pisan je u prvom licu, ispoveda nam se činovnik Službe za osiguranje, ima 45 godina i prva rečenica romana je: Ideju sam dobio onog dana kada sam dobio veštačke zube. U početku se priseća skoro idiličnog detinjstva, ribnjaka, zelenila, pecanja, rada kao trgovački pomoćnik, roditelja, nasilnog starijeg brata, prve ljubavi. Onda dolazi rat koji sve izmeni. Ranjen je, pa povučen na zapad da drži skladište u kome nije bilo ničega sem nekoliko konzervi tunjevine, ali on je dobio zadovoljavajuća primanja i čitao ozbiljno knjige. Čini se da je pisac delimično potkradao svoje uspomene. Onda se zaposlio, oženio i ima dvoje dece. Ženu je želeo već prvi mesec da zadavi, kada je shvatio kakva je, ali ostaje s njom da se prepire do kraja romana. Beži od svega nekoliko dana u zavičaj da bi video koliko je sve uništeno, pokriveno sirotinjskim kućama. Razmišlja o ratu koji je na pomolu, Hitleru, Staljinu, svetskom neredu i neorganizovanosti sveta da bi na kraju utvrdio da je on mali čovek od koga ništa ne zavisi. Ne plaši se toliko rata, koliko ustrojstva sveta kad sve prođe. Taj strah će motivisati sledeća dva romana.

Već petnaest godina sam bio dobar muž i otac i već sam se zasitio toga.

…

Mnogo je toga ružnog rečeno o patnjama radničke klase. Meni lično nije nimalo žao radnika. Da li ste ikada poznavali građevinskog radnika koji budan leži i razmišlja o džaku? Radnik trpi fizički, ali je slobodan čovek kada ne radi. Ali se u svakoj od tih malih kutija od gipsa i maltera nalazi po jedan siromašni kučkin sin koji nikada nije slobodan, osim kada brzo zaspe i sanja da je gurnuo šefa na dno bunara i na njega baca gomile uglja.

…

Čim pomislite na pecanje, pomislite na stvari koje ne pripadaju savremenom svetu – pripadaju vremenu pre rata, pre radija, pre aviona, pre Hitlera.

…

Kada biste mi pružili izbor da imam bilo koju ženu koju biste imenovali, i pri tom mislim bilo koju ženu, ili da uhvatim šarana od pet kilograma, šaran bi svaki put odneo pobedu.

…

Danas, sutra ili prekosutra, ići ćete nazad do linije fronta, a možda će vas naredne sedmice granata razneti u komadiće, ali to nije bilo toliko loše kao grozna dosada rata koji se rasteže.

…

Pravo u centar! Kosti se lome kao ljuske od jajeta, a ono što je pre jednog minuta bilo lice, sada je samo jedna velika grudva džema od jagoda. Tras! Još jedno lice! To je ono što je u njegovom umu, ustajanje i spavanje. A što je više razmišljao o tome, to mu se sve više sviđalo. I sve je u redu, jer je smrskao lica koja su pripadala fašistima. Svaka osoba koja danas razmišlja je ukočena od straha.

…

Obojene košulje, bodljikava žica, gumeni pendreci. Tajne ćelije gde električno svetlo gori i danju i noću i detektivi koji vas posmatraju, čak i kada spavate. Povorke i plakate sa ogromnim licima, milioni ljudi koji kliču svom vođi dok ne zagluše u pomisli da ga zaista obožavaju. A sve to vreme ispod površine oni ga mrze toliko da žele da povrate od muke.

Vesna Šejić