Džordž Sanders - Linkoln u bardu (roman)
Sanders Dž., Linkoln u bardu, Geopoetika, Beograd, 2019.
Iako vole da obmanjuju izbegavaju da lažu.
…
Patnju moramo zaustaviti izazivajući još patnje.
U vreme kada se valjaju romani, filmovi, serije o povratku mrtvih među žive, kada Džim Džarmuš snimi film sa tom temom, roman Linkoln u bardu Džordža Sandersa o lutanju duša mrtvih i njihovom mešanju u istoriju dobija Bukerovu nagradu 2017. godine. Sanders (1958) je poznati američki pisac kratkih priča. Ovo je njegov prvi roman. Radnja se dešava 1862. godine u vreme Velikog rata Severa i Juga. Abraham Linkoln, jedan od tvoraca današnje Amerike, priprema veliki prijem u samom toku rata. U ranu zoru, po završetku prijema mu umire mlađi sin, jedanaestogodišnji dečak, od kolere. Lekar je rekao biće mu dobro, pa prijem nije odgođen. Roman ima neobičnu formu: sastoji se iz niza odlomaka iz štampe, svedočenja bliskih ljudi, značajnih ličnosti; izmišljenih ili ne. Ali osnovni tok romana su razgovori lutajućih duša pokojnika. U nekim delovima podsećaju na Beketove dijaloge. Oni izlaze iz svojih grobova noću i u kratkim replikama govore o svojim životima, strastima, nepodobnostima. Često poveruju da je život još pred njima, zaboravljaju na svoje stanje. Duše u jednom trenutku lebdeći iznad života, stižu pred blistavo biće, zamenika Hrista koji meri njihovo srce, koje vadi iz tela. Ako je greh meren gomilom fekalija veliki, on i njegov pomoćnik povraćaju i šalju ga iza zavese u đubrište puno trulog mesa, tako je opisan pakao. Ako je duša čista, ona odlazi kod Hrista koji sija u zlatu. Veća kazna od svega je da joj se ostavi da luta dok ne padne na neko dno. Bard je to lebdeće stanje duša. U svom očajanju Linkoln odlazi do Bele kule, mrtvačnice i prilazi odru svoga sina nadajući da će on ipak oživeti. Njega prati niz duša koji žele da dušu dečaka spoje sa ocem, ne bi li mu ta zaštita pomogla na putu kroz onaj svet. U toj noći se u telo Linkolna uvlače svi napaćeni boreći se sa demonima koji sve vežu lozama, pretvaraju ih u drveće. Na kraju romana se u telu Linkolna, kao njegov gost, uvlači lebdeća duša crnca koji utiče na njegovo osećanje, podseća ga na patnju drugih, menja tok njegovih odluka. To je istorijsko vreme kada predsednika narod kune zbog žrtava, lošeg vođenja rata, nekompetentnosti. Istorija će to vreme drugačije opisivati.
Plodovi koji reaguju na misli: bilo je dovoljno da misli odlutaju u pravcu određene boje (recimo srebrne) i oblika (zvezda) i datog trena mnoštvo srebrnog voća u zvezda izraste u granama koje su samo sekund pre toga bile gole i zimski učmale.
…
- Nismo učinili dovoljno
- Bili smo relativno novi ovde.
- Prilično obuzeti izazovima ostanka.
- Koji nisu bili zanemarljivi.
- I koji se nisu umanjili u međuvremenu.
- Tom prilikom sam se razočarao u sebe.
- Da.
- Zvono kapele oglašavalo se u dva sata.
- Sebično, sebično, sebično.
…
Mladi Vili Linkoln sahranjen je na dan pošto je javno objavljen spisak poginulih posle pobede Unije na Ford Denilsonu, što je u to vreme prenerazilo javnost, pošto je to do tada bila najveća ljudska cena tog rata.
Ubijeno je više od hiljadu vojnika na obe strane a tri puta više je ranjeno. To je bila „vrlo krvava borba“, rekao je mladi vojnik Unije svom ocu, toliko porazna za njegovu družinu da je, uprkos pobedi, on bio „tužan, usamljen i utučen“. Svega ih je sedam od osamdeset i pet ljudi iz njegove jedinice preživelo.
…
Koliko još mrtvih misliš da praviš gospodine pre nego što završiš?
Vesna Šejić