Edina Svoren - Nema i neka ne bude (pripovetke)

Edina Svoren, mađarska spisateljica, u zbirci od dvanaest pripovedaka piše o mučnim detaljima odrastanja, a u nekoj drugoj pripoveci nalazimo već odraslog književnog junaka koji vodi nezadovoljavajući život polomljen nedostojnim odrastanjem. Majke su često obrazovanije od oca, porodica se raspada, devojčica od pet godina govori ocu da se majka ljubi sa bradatim čikom, a on to iz slabosti ne može da prihvati. Otac uspešan političar je incestno naklonjen kćerki. Ne znamo da li je nameru ostvario, ali ona već godinama sa njim ne govori. Žena se preseli i čeka rezultate lekarske analize, a pretpostavlja se da je rezultat najgori.

Edina ne koristi fabulu kao konstrukciju svojih pripovedaka, sve je u naznakama i malim, a mračnim detaljima. Nismo uvek sigurni da li je junak pripovetke, a kada je monološka forma,  intelektualno nefunkcionalna, ili ne može ni sa sobom da uspostavi potpuni odnos. Junakinja jedne priče ludi, ili je već klinički slučaj. Sve je upola izvesno.

Pozadina nekih pripovedaka je politička, ali opet samo u naznakama; neko je cinkaroš, ili se ne zna izvor njegovih prihoda, gubi se posao i napušta porodica. To nisu slike uređenog društva, mada i takvo bi moglo imati ekscesne primerke. Ovde su to ljudi koji imaju struku i imali su dostojne poslove. Proza je urbana, a grad nije imenovan. U bilo kome gradu u toj zemlji se tako živi, u neredu i nesreći, ali se živi. Spisateljka je prihvaćena od publike, čitalačka publika prepoznaje teme.  Nagrađena je za ovu zbirku Evropskom nagradom za književnost.

Otac je voleo da bude u blizini konjušarke, verovatno zbog njene staloženosti ili zato što ga je privlačio miris njenog kožnog kaputa. Približavanje mesečnog ciklusa najavljivale su bubuljice na njenom čelu. Znala sam već šta je to seksualnost, ali otac je samo gledao u konjušarku i zaboravio da diše. Posmatrao ju je preko konjske zadnjice, među listova divlje loze, kroz sečivo na rendeu za bundevu. Bilo mi je poznato značenje tih bubuljica, samo tablicu množenja nisam imala pojma. Otac kaže da je to nemoguće. Bila sam suviše mlada.

…

Sala je odvojio perforirani list i predao ga piscu govora, koji je sedeo s njegove leve strane. Mladić je završio prava na univerzitetu koji je vlasništvo crkve. Trenutno kod logopeda ispravlja svoje govorne mane. Verovao je da ima šanse i kao političar, ukoliko sakrije to da je peder. Nakon što je preleteo preko ključnih reči, klimnuo je glavom. Već je imao nekoliko ideja. Sala je voleo njegovu pronicljivost.

…

Uzimam pismo. Već po boji koverte znam da ga je napisao kućepazitelj. Cepam ga prstom, kao supu iz kesice. Više ne volim da kuvam. Imaćemo sastanak skupštine stanara. Sumnjom koja mi prija, čitam redom tačke dnevnog reda, pa i ja sam stranka il stanar. Kako god da se nastavlja moja priča, negde pripadam. Otkad znam za sebe, istovremeno se pripremam za dve stvari. Još ću  sedeti na leptir-stolici bez kišobrana – to je jedna. Na suncu. Na oglasnoj tabli od plute, koja se nalazi iznad poštanskih sandučića obično se kače informacije i umrlice – to je druga. Kad sam išla u srednju školu, u paketu se nalazilo i to da ću pasti, ali i to da ću biti odlična. Pošteno sam se pripremala za oboje.  

Vesna Šejić