Elena Forante - Lažljivi život odraslih (roman)

Greh postoji: to je kad nema prijateljstva, kad nema ljubavi, kad se protraći nešto lepo.

Elena Forante (1943) je čitana i tajanstvena spisateljka, trudi se da se o njoj ništa ne sazna, što doprinosi njenoj popularnosti, kao i to da je napisala niz romana o jugu Italije, Napulju, sudbini pre svega žena u senci kriminala, težnji da se izdigne iz siromaštva i postigne društveno priznanje. U romanu Lažljivi život odraslih glavna junakinja je Đovana, njeno odrastanje od dvanaest do šesnaest godina, težak period samospoznaje. Jedinica je, mažena, voljena sa uverenjem da ima idealne roditelje, da je lepa, pametna. Onda odjednom puca idilična slika, roditelji se razilaze i ona počinje da se menja. Nije zadovoljna sobom, izgledom, želi da ih kazni tako što gubi jednu godinu u školi, ali u međuvremenu čita knjige i sama se obrazuje. Onda škola koliko god joj bila manje važna i dosadna postaje laka. Otac je iz siromaštva došao do toga da bude poznati intelektualac, objavljuju mu članke, profesor je u gimnaziji. Majka radi isti posao i sarađuje u redigovanju ljubavnih romana. Đovana otkriva Viktoriju, sestru svoga oca, čisatačicu po kućama, koja je uvodi u porodicu. Biva nagla, zla prema roditeljima, divi se mladiću koji je pošao iz siromaštva i postao u Milanu predavač na fakultetu i to joj daje snagu da poveruje u sebe. Nekada je zla, nekada pomirljiva, upoznaje svoju prirodu i postaje lepa u svojoj šesnaestoj godini, vešta da odglumi smirenost da bi vladala situacijom i ljudima do kojih joj je stalo. Gubi nevinost svesno i namerno sa advokatovim sinom i možda mladim kriminalcem da bi stekla slobodu. Forante govori o razlikama društvenim, intelektualnim, jezičkim barijerama, uspehu i bolu zbog neuspeha, nesamostalnosti, volji za dominacijom, temperamentu južnjaka i o religiji, crkvi, Bibliji. Roman ima sedam poglavlja, kao sedam činov antičkih tragedija.

Lepo se govori baš onda kad se ne razmišlja o posledicama.

…

Šta se to događalo u svetu odraslih, u glavama izrazito razumnih ljudi, u njihovim telima punim znanja?

…

U meni je narastala snažna potreba za unižavanjem – ali neustrašivim unižavanjem, mahnita potreba da se osetim herojski sramotnom.

…

Već sam bila otkrila da nemam dobar karakter, padale su mi na pamet ružne misli i ružna dela. Ako sam imala nekih kvaliteta, gušila sami ih sama, namerno, kako se ne bih osećala kao patetična devojčica iz dobre porodice.

…

Svi smo bili u službi jednog Gospoda koji nas je strogo nadzirao kako bi video šta ćemo izabrati, zlo ili dobro. Mrzela sam ideju da je jedan Otac na nebesima, a da smo mi, deca, dole, u blatu i krvi. To daje otac Bog, da su njegova stvorenja porodica istovremeno me je prestrašivalo i razljućivalo. Mrzela sam tog oca koji je stvorio tako krhka stvorenja, bez prestanka izlagana patnji, lako kvarljiva. Mrzela sam što gleda kako se mi, lutke, borimo s glađu, žeđu, bolestima, užasima, okrutnošću, ohološću, čak i sa lepim osećanjima, koja su i sama, pod rizikom postojanja nekih zadnjih namera, skrivala izdaju. Mrzela sam što ima toga svog sina kog je rodila majka devica i što ga izlaže svemu najgorem kao najnesrećnijeg među svojim stvorenjima. Mrzela sam što taj sin, iako ima moć da čini čuda, koristi tu moć za beznačajne igre, nikad za nešto što bi poboljšalo ljudsko stanje.

…

Ni ja, ni Viktorija, ni moj otac nismo mogli zaista da sasečemo naše zajedničke korene, i tako smo naposletku voleli i mrzeli, u zavisnosti od slučaja, uvek sebe same.

Vesna Šejić