Skip to content. | Skip to navigation

Personal tools

Navigation

You are here: Home / ŠTA? / Erland Lu - Životinje u Africi (roman)

Čitaj

28. 05. 2020. u 13:30h Beograd, Srbija

Erland Lu - Životinje u Africi (roman)

Lu E., Životinje u Africi, Geopoetika, Beograd, 2019.

Erland Lu - Životinje u Africi (ilustracija)

 

Skrnavimo da bismo sačuvali. Ali svetu je očigledno teško da to razume.

Čudna je to stvar, ali naše telo se javlja kad s nečim preteramo. Snovi su pisma koja pišemo samima sebi.

Mislimo da znamo šta radimo, ali nemamo pojma. Vi nemate pojma. Ja nemam pojma. Niko ga nema.

 

Četiri ekološki svesna Norvežanina i njihova poznanica i vođa Eliza se odlučuju da odu u Afriku da oskrnave, seksualno opšte sa pet najmoćnijih životinja: bivola, lava, nosoroga, slona i leoparda u nameri da naprave aferu koja će srušiti vladu, šokirati svet, i promeniti stav javnog mnjenja prema ugroženim vrstama. To su visoko obrazovani ljudi, primerni primerci društva, sa karijerom, dvojica u braku sa decom, ali ih ta avantura opsedne. Hektor je pisac istorijskih romana u nastavcima, sveži udovac, i u poslednjem trenutku je u potpuno pijanom stanju naslikao vola. Kako je poznat, slika je primljena na izložbu, imao je intervjue u nizu časopisa, čak i stranih, prodao je za znatan novac nekoj firmi (toliko o umetnosti). Sterber je predavač i radnik u prirodnjačkom muzeju, homoseksualac kome je veza duga dvadeset godina pukla. Vidkun je zubar, suvlasnik ordinacije i  smatra da su zdravi zubi osnova zdravlja države. Takozvani Bob je rezač trejlera, ima troje dece. Oni žive politički i društveno korektno, poštujući sva pravila dobro organizovanog norveškog društva, ali u jednom trenutku gube san i počinju da maštaju. Upoznaju se na predavanju o etičkom odnosu prema životinjama, napuste sve, udruže se i posle temeljitih priprema krenu na put. Hektor će platiti svima milionsku cifru firmi porodice Mutumbu u Najrobiju koja pruža usluge kakve im trebaju. Kada su smislili delatnost kojom se bave, odjednom su se obogatili, obrazovali po čuvenim svetskim fakultetima i stekli ugled u društvu. Eliza koja je sve organizovala je pre toga bila konsultant u policiji. Istražujući godinama najstrašnija ubistva pa je malo poremetila osećaje. Inače je majka odraslog muškarca, koga je odgojio otac, starosedelac Laponac i sa njima nema odavno nikakvu vezu. U Africi u strasti gubi prvo ruku, pa nogu, na kraju je zgazi slon i pojede leopard. Čitava avantura je pisana kao ratni izveštaj, precizno, kratkim rečenicama, samo neophodno. Ako je čovek spreman za takve avanture, ratni poduhvati su najnormalnija ljudska delatnost. Uvek se mogu naći racionalni motivi za iracionalno ponašanje.

 

Svi imaju svoje nagone i čežnje, što je sasvim uredu, ali čovek mora da ih zadrži za sebe. Ako ne, cepa se društvo.

Kap je prepunila čašu kad joj je muž dao par naočara za sunce i zamolio je da počne da ih nosi celog dana. Delom zato što nije hteo da joj drugi vide masnicu na oku, ali mahom, kako je rekao zato što mu se smučilo da gleda njene oči. Iste stare oči iz dana u dan. Ako bi ih pogledao dok nosi naočare za sunce video bi sebe, a to je bolje.

U nekim američkim gradovima se godišnje ubijalo šesnaest-sedamnaest hiljada ljudi. Tužno je i tragično, ali je ujedno na mnogo načina sasvim precizna ilustracija ljudskog temperamenta i turbulentne osnove života.

Kao da je iznenada sagledao svoj život sa visine i video malenog prestravljenog čoveka koji neprekidno pere zube, stavlja predmete u mašinu za sudove i ponovo ih vadi, i inače održava svoju stazu blistavo čistom. A koliko staza može da bude čista dok ne postane pustinja?

Prvo im servirate hrišćanstvo, a onda, kad su ga primili, razvodniti ga rekavši da više ne važi, da je sada ipak dozvoljeno venčavati se osobom istog pola i da su žene jednako dobre kao muškarci i sve to. Naravno da bi im pao mrak na oči.

 

Vesna Šejić