Etgar Keret - Sedam dobrih godina (autobiografija)

Odjednom nam je salva projektila vratila onaj stari osećaj da ratujemo s nemilosrdnim i zlokobnim neprijateljem koji napada naše granice, a ne sa onim koji se bori za slobodu i samoopredeljenje, zbog kog zamuckujemo i osećamo nelagodu. Ponovo verujemo u ispravnost borbe za našu stvar i hrlimo nazad u okrilje patriotizma, koje smo bezmalo napustili. Ponovo smo mala zemlja okružena neprijateljima, koja se bori za opstanak, a ne moćni okupator prinuđen da se svakodnevno bori protiv civilnog stanovništva.

Etgar Keret (1967) je izraelski pisac proze, humoreski, ovo je knjiga koja kratke tekstove povezuje autobiografskim motivima, sedam godina i poglavlja, od rođenja sina pa do smrti oca. Pisac je stekao svetsku slavu i niz anegdota je vezano za njegovo boravljenje u raznim gradovima na književnim skupovima gde čita svoje delo. Neobičan je boravak u Zagrebu gde je pristao da provede noć u Muzeju savremene umetnosti i o tome napiše tekst. Lako je bilo unapred, pre nekoliko meseci obećati, ali ipak je to uradio i bilo mu je zanimljivo. Šaljivo opisuje sporenje sa svojom ženom, ali se vole i ona ga podržava. Ima starijeg brata sada u Tajlandu, sestru ortodoksnu vernicu sa jedanaest sinova. Majka i otac su mu stigli iz Varšavskog geta, a on će zahvaljujući prijatelju arhitekti sagraditi najužu trospratnicu sa prezimenom na tabli i tako ispuniti zavet svoga dede da se ostane u Varšavi. Živi u Tel Avivu i kako je Izrael u stalnim sukobima, on nađe način da o bombama, pogibijama zanimljivo i ponekad šaljivo piše. O ratu i vojnim obavezama je razgovarao u parkiću sa majkama, uz priču o problemu dojenja i pelenama. Žene bi da im sinovi budu bezbedni i da se zaključi večiti mir, a muškarci su u obavezi da izražavaju rodoljublje. Iz knjige možemo saznati kako se tamo živi, prisetiti se jevrejskih običaja, odrastanja u takvoj večito ratno napetoj situaciji. Većinu šaljivih situacija Keret postiže tako što se prvo sebi podsmeva, pa tek onda ostalima. Ironija, iznenadni obrt i neočekivani zaključak su deo pripovedačke veštine, kao i spremnost na sentimentalnost, suze, a da ne bude patetično.

Volim da čitam ljudima: kad oni uživaju, uživam i ja, a kad se muče, kažem sebi da su verovatno to i zaslužili.

…

U vozu iz Berševe čitam novine koje je neki putnik ostavio na sedištu. U njima je bio članak o lavovima i nojevima u zoološkom vrtu u Gazi. Trpe ozbiljne posledice od bombardovanja i od početka rata neredovno dobijaju hranu. U drugom članku, bez slike, čitam o tome da je broj dece poginuo u bombardovanju Gaze prešao trista. Kao i nojevi, preživela deca moraju sama da se snalaze.

…

Pitanje šta će biti kad poraste – mučilo nas je prve tri godine Levovog života. Prgava narav kvalifikovala ga je za taksistu; vrhunska sposobnost da se izvuče ukazivala je na to da bi bio odličan advokat, a arogancija i uporno demonstriranje nadmoći sugerisali su da bi mogao da bude u vrhuški neke totalitarne vlasti. Ipak, u poslednjih nekoliko meseci gusta magla koja je pokrivala svetlu budućnost našeg malca počela je da se diže: izgleda da će biti mlekadžija jer ima talenat da se budi u pola šest i pritom probudi i nas.

…

-    Dakle, kad si bio dete – pita Levi – svaki put kad bi ti došlo da plačeš, ti bi pevao?

-    Nisam – priznajem nevoljno. – Ne umem da pevam. Tako da bih umesto da plačem, obično nekog isprebijao.

-    To je baš uvrnuto – kaže Levi zamišljeno. – Ja obično isprebijam nekog kad sam srećan.

Ako pokucate na vrata i lepo nas zamolite, daćemo vam malo sira, ali ako umesto toga učinite nešto što bi nas rastužilo ili razveselilo, postoji šansa da dobijete po njušci. (šesta godina)

Vesna Šejić