Euđenio Montale - Prilike (poezija)

Đenova je između planina i mora, vajkadašnja luka, na trgovima su veličanstvene vile, a dole u luci mornari, nered, blud. Euđenio Montale (1896-1981) je pesnik tu rođen u poduzetničkoj porodici, pesnik koji je objavio šest zbirki poezije, prevodio, pisao prikaze i 1975. godine dobio Nobelovu nagradu za  poeziju sa obrazloženjem da je najveći pesnik XX veka. Ova pesme su nastale u vreme velikih pokreta naroda, poziva na rodoljublje, želje da se fašističkim idejama proširi i ojača zemlja. Simpatizeri su bili spremni da maltretiraju neistomišljenike. U toku svih tih strahota Montale piše o letu ptice, pesku koje pomeraju talasi, brodovlju, vetru, oblacima ali ne grmljevini, slike koje plene lepotom i mirom i mislima o tišini, ljubavi, želji da sve to oko njega, karnevali, buke postanu san koji bi se mogao zaboraviti. Nemir me tvoj na ptice u preletu/ podseća, što na svetionik naleću/ u večernjim olujama. Susrećemo imena koja nama ništa ne znače, a bez napomene i objašnjenja. Znaš: moram te ponovo izgubiti a ne mogu. … /Dugo zujanje spolja dopire, / mučno kao nokat na staklu. Tražim znak/ izgubljen, jedini zavet kojim si se smilovala/ na me./ A izvestan je pakao. Ljubav koja možda prestaje, boli, ali taj pakao je negde izvan njihove veze. Pesnik se uglavnom uzda u svoje metaforične slike, koje i ne moramo tako čitati i možemo da tragamo za smislom koji pesnik nije imao u vidu, ali tako je često sa poezijom. Nada da ću te makar videti ponovo/ izdisala je u meni…/ ( u Modeni, među portiricima,/ sluga jedan sa širitom vodao je dva šakala na povocu). Pesma počinje ljubavnom setom, a završeva se sa nadrealnom slikom čak u zagradi. I susrećemo niz reči koje nama koji nismo iz luke i ne znamo delove broda ništa ne znači. Ali to nema veze sa pesnikom, tako je prevedeno. Gore-dole belo i crno/ lastavica sa stuba/ telegrafskog na moru/ utehu ne donosi brigama tvojim…/ Već miriše zova gusta na / utrini; pljusak slabi. Pesme su obeležene brojevima, to je ciklus, retki su naslovi. Zašto kasniš? U boru veverica/ repom po kori tuče./ Polumesec rogom se spušta/ ka suncu što ga zesenjuje. Dan je rođen.  Ona je tajna: Čelo ti leda oslobađam…/ ni druge senke što zamiču/ u prolazu ne znaju da si tu. A ima pesama bez ljubavi i velikih misli, samo neočekivano odabranih slika: Žaba, prva da isproba / baruština što okružuje / trstiku i oblakte, padanje rogača / isprepletanog, gde baklje svoje gasi/ sunce bez topline… Pesnik je željan mira i vidi lepotu: O, kako tamo u sjaju / rasprostrtom, što se ka brdima izvija, / žamor večeri zamire/ a drveće se isprekidano razgovara / s mrmljanjem peščanog spruda;…/ odveć je tužno što toliki mir obasjava samo na momente. Tako je prisutna želja za tišinom i to ga dovodi do prolaznosti i odluke kako opravdati ovaj život: umire se svesno ili se bira život/ što se menja i na haje: druga smrt.  Treba stati pred svet sa moralnim odlukama i delima, ali nema pridika, nije glasan, iako tvrdi da je samo pesnik, često susrećemo filozofa: Peščani sat što ne meri peskom već / delima i licima ljudskim. I evo pesme koja kroz opis dolazi direktno do osećanja sveta: suzi palme sad kad potmulo / pritiska trulež što zadržava / u zapari večernjoj čak i gole / nade i misao što grize. Nema pomoći od bežanja, ništa se ne moće promeniti, svet se runi od nesreća spoljnih: Kljasti se u kolicima voze, / prate ih psi dugouhi / tiha deca ili starci (Možda će sutra sve na san ličiti). Zlo trijumfuje …Točak se ne zaustavlja. A ipak se nada nekom nekada miru: Eto što sanjam: prostran, beskrajan dan što ponovo izvire… skriveno sutra koje ne izaziva stravu. Svet je ipak porušen, sve to podseća na niz ruševina po istoriji, bar je Italija bila centar takve duge tradicije: Al korak je što dugo odzvanja u tami, / korak je onog što samotno stupa i ne vidi / ništa do rušenja svodova, senki i uglova. …/ puzavice se uvujaju iz tame, a miris njihov gorak je kao patnja.

Kad je dobio nagradu, održao je tradicionalni govor i ova zbirka se završava njim, a pesnik je zabrinut za opstanak duhovnosti:

Umetnost podrazumeva stvaranje predmeta za potrošnju, koji će biti upotrebljeni i odbačeni u iščekivanju novog sveta u kome će čovek uspeti da se oslobodi svega, pa i svoje savesti.  

Vesna Šejić