Farenhajt 451 (Fahrenheit 451, 1966.)
“Zašto su knjige štetne? Zato što svako ko pročita neku knjigu misli da je pametniji od onoga ko tu knjigu nije pročitao.”
Uveliko smo načeli 21. vek a još uvek ne provodimo vikende na Mesecu, ne osvajamo Mars i ne srećemo se sa malim zelenim marsovcima, ne jurimo pokretnim trotoarima, ne letimo nadzvučnim avionima i vozovima kroz središte zemlje. Ove 2020. godine vidimo koliko je optimizam pisaca naučne fantastike sredine dvadesetog veka bio neosnovan, dok se ono što se smatralo pesimizmom ostvarilo. Kad je 1953. godine Rej Bredberi (Ray Bradbury, 1920-2012) izdao svoj najčuveniji roman “Farenhajt 451” nije ga, po sopstvenim rečima, napisao o cenzuri nego o televiziji. Lukavi je Rej prokljuvio šta nas čeka i pogodio u sam centar, negde između Zadruge i Parova.
Svoju kratku priču “Fireman” pretočio je u roman. Veliku muku prevodilaca širom sveta, igru reči, jer “vatreni čovek” može na engleskom biti i vatrogasac i ložač (kod nas preveden kao “vatrenjak”), malo je ublažio kad je roman nazvao “Farenhajt 451” po temperaturi na kojoj se papir pali. U svetu u kome su knjige zabranjene, umesto da gase vatru, vatrenjaci pronalaze i pale knjige, kuće u kojima su knjige skrivane, i, tu i tamo, njihove vlasnike.
Nakon što je bio učesnik jednog takvog događaja, glavni junak, “vatrenjak” Gaj Montag počinje da se interesuje za knjige, da ih tajno skuplja i čita. U totalitarnom društvu u kome živi to ne može da ostane tajna pa su posledice po njega i njegovu porodicu surove.
Sa četiri igrana filma pre toga, od kojih su neki već bili proglašeni za remek-dela (400 udaraca, Žil i Džim…) francuski se reditelj Fransoa Trifo (François Truffaut, 1932–1984) prihvatio teškog zadatka da režira u Engleskoj, na engleskom jeziku, po proslavljenoj knjizi američkog pisca. Nakon što su kao kandidati otpali Šarl Aznavur, Žan Pol Belmondo, Pol Njumen, Montgomeri Klift i Piter O’Tul, glavnu ulogu je poverio austrijskom glumcu Oskaru Verneru koji je već ostvario jednu od glavnih uloga u njegovom Žilu i Džimu, četiri godine ranije. Ova saradnja je bila, po Trifoovim rečima, tako teška i puna sukoba da je Farenhajt 451 smatrao za svoj najteže snimljen film.
I rediteljev izbor glavne glumice je izazvao dosta komentara pošto se Džuli Kristi pojavljuje u dve uloge, obe glavne, kao Montagova televizijom opijena supruga i devojka koju je upoznao i koja je promenila njegov način razmišljanja. No, ne može mu se zameriti, Džuli je bila u tom trenutku najpopularnija mlada britanska glumica. Nije je slučajno Al Paćino nazivao najpoetičnijom od svih glumica.
Fantastična retro scenografija Sida Kejna (kasnije poznatog po scenografijama za filmove Džejmsa Bonda), kostim Tonije Voltona (Meri Popins, Sav taj džez, Ubistvo u Orijent ekspresu…) i kamera Nikolasa Roga (koji se osim kao snimatelj proslavio i kao reditelj) stvorile su utisak svevremenosti ovog filma koje postajemo svesni sve više kako nam ovaj vek pokazuje svoje lice i zube. Špica koju neko čita umesto da bude ispisana dokazuje da ništa, kao ni u knjizi, u ovom filmu nije slučajno.
Kako danas gledati na Bredberijevu knjigu i Trifoov film? Pre dve godine je snimljena nova verzija, sa Majklom B. Džordanom, sa više kompjuterskih i filmskih efekata koju verovatno nakon gledanja nećemo dugo pamtiti.
Da li se Bredberijevo proročanstvo ostvarilo? Pokazalo se da knjige nije neophodno spaljivati, sasvim je dovoljno to što ih ne čitamo.
I na kraju, za one obožavaoce književnosti koji smatraju da je Rej Bredberi najveći autor naučne fantastike ikada, evo potvrde:
https://www.youtube.com/watch?v=ZG38VcjE770
Časlav Petrović
Ceo film https://www.youtube.com/watch?v=YdbJBevuuQY
O filmu:
https://www.moma.org/explore/inside_out/2014/03/28/francois-truffauts-fahrenheit-451/
