Fernando Pesoa - Knjiga nespokoja (dnevnici)

Zavidim svima što nisu ja.

…

Bole me glava i univerzum.

…

Svet pripada onima koji ne osećaju.

Fridrih Niče (1864-1900) i Fernando Pesoa (1888-1935) su dvanaest godina živeli u istom vremenu i tadašnjem svetu. Bili su nezadovoljni dokle je čovek stigao u svom odustajanju od ideala, postao praktičan i glup, bez osećanja. Pošli su u svom razmišljanju od Heraklita. Bespoštedno ispitujući svoju dušu, proglašavali su se za jedine istinske psihologe. Niče će živeti samo dvadeset i šest godina i napisati filozofsko delo koje se može čitati i kao lirika i danas ga citiraju i doktoriraju na njegovom delu. Putovao je po Evropi i bežao od depresije. Zaljubljivao se u Lu Salome, najprovokativniju lepoticu tog vremena, divio Vagneru i razočarao se u njega. Smatrao je da je dužan da bude viteški borac duha. Žena je odmor ratnika. Treba stvoriti natčoveka. Kad nešto napišeš, čitaju te kako mogu, tumače kako im odgovara. Bio je, tvrde, inspiracija Hitleru.

Pesoa je svojih četrdeset i sedam godina proveo u Lisabonu, bio je pomoćnik računovođe. Živeo u iznajmljenoj sobi na četvrtom spratu i gledao svet sa te visine i sa prozora svoje kancelarije. Objavio  zbirku poezije tada nezapaženu, ostavio za sobom kofer rukopisa i danas ga proučavaju po svetu i dive mu se. Junak je nekoliko romana. Zgrada u kojoj je živeo je postala muzej posvećen njegovom delu. Jedinstven je po tome što je izmislio oko sedamdeset heteronima. Toliko su do sada izbrojali. Svoje misli, osećanja i snove je proveravao na različitim izmišljenim pesnicima, čak i ženskim. Odabirao je jezički i socijalni status za njih. Njegova duša je bila pozornica različitih likova. On je smatrao da su ljudi uglavnom glupi, strasti ponižavajuće, ljubav neostvariva, čitav život je patnja. Dužnost mu je da sanjari i ne učestvuje koliko ne mora. Sanjarenje je njegova nauka. Odustao sam od života, jer mi čak ni u snovima nije delovao privlačno. Zamišlja idealnu dragu i ubeđivao je da se ne treba predati stvarnosti i strasti. Piše joj pisma, da bi kroz niz godina utvrdio da se čak i takva ljubav iskrvari kao i stvarna. Pored poezije koju je pisao, nađeni su i prozni zapisi nastajali nekada i na pauzama na poslu, a kako je proticalo vreme i u krčmi uz vino. „Knjiga nespokoja“ je skup takvih odlomaka, nekada i nedovršenih rečenica. Zamišljao je razgovore po dvorcima, idealizovanim šumama, sa izuzetnim ljudima koji ne mogu da postoje. Kasnije je gledao ljude oko sebe kao da idu kroz nek svoj san i streme nečemu što će ih sigurno dovesti do razočarenja i poraza, nije bio više superioran u odnosu na njih. Da je mogao biti pukovnik u penziji, to bi ga utešilo. Bila je revolucija, svetski rat, ali on o tome ne piše, to su pokreti ljudi bez mašte i osećanja od kojih mu je muka. To je tapet čovečanstva. Osvaja njegova istrajnost da ne prisustvuje u stvarnom svetu, ne pristaje na zablude koje nas teše. Nije bio pesnik za svakodnevnu upotrebu, socijalni, rodoljubivi. Bio je svoj i tako nam je i ostao kroz istoriju.

Plemeniti postupci na kašičicu ne postoje.

…

Ne dirajmo život čak ni vrhovima prstiju. / nemojmo voleti čak  ni u mislima. / neka nijedan poljubac žene, pa čak i u snovima, ne osetimo.

…

Tako sam bolestan iznutra…Nemam čak ni tu povlasticu da mi bolest bude originalna…Radim isto ono što su mnogi pre mene već uradili…Pati na način koji je već drevni oblik patnje…Zašto uopšte razmišljam o ovim stvarima, ako su već toliki drugi o njima razmišljali i patili.

…

Danas svet pripada samo glupima, bezosećajnim i nervoznima. Pravo na život i uspeh danas se može steći na isti način na koji se stiče i pravo na zatvaranje u ludnicu: nesposobnošću razmišljanja, nemoralnošću i impulsivnošću.

…

Vladaju oni koji su radosni, jer kako bi neko bio tužan, mora biti u stanju da oseća.

Vesna Šejić