Fernando Katroga – Istorija, vreme i pamćenje (studija)

Istorijska sadašnjost je stalna tačka susreta sećanja s nadanjima.

…

Niče: Ako je važno da se setimo da zaboravimo, takođe je važno da ne zaboravimo da se setimo.

…

Umberto Eko: biti politička životinja, za čoveka je način da izmiri račune sa sopstvenom smrću.

…

Pojedinci ne mogu prevazići epohu u kojoj žive.

Fernando Katroga je Portugalac, predavač savremene istorije i istoriografije na Fakutetu umetnosti u Koimbri. Njegova knjiga Istorija, vreme i pamćenje je preispitivanje mogućnosti, metoda i odgovora istorije na različite trenutke razvoja društava od Grčke do danas. Istorija je po jednoj od nabrojanih definicija odgovor čoveka na svoju smrtnost, pokušaj da se ostane u sećanju i vremenu. Svest o poreklu pojedinca ili naroda. Bavi se prošlošću iz sadašnjeg trenutka da bi se pronašao odgovor za budućnost. Grci su smatrali da vreme ide ciklično: živelo se nekada u zlatno doba i opet će se doći do takve budućnosti. Istorija se ponavlja. Za Platona i Aristotela poezija je otkrila mogućnost univerzalnih mišljenja, ona nosi mudrost, a istorija je drugorazredna, može da pruži idealnu sliku heroja i pobeda da bi ostala pouka. Nisu otuda prihvatali Homera koji je i bogovima nalazio mane. Srednji vek je istoriju prihvatao kroz hagiografije. Čovek je isteran iz raja, Kainovi sinovi čekaju Mesiju, večnu sreću, a ostalo je život u međuvremenu. Pre Apokalipse nadalo se zlatnom veku i išlo Hristovim putem. Tek će renesansa naporednim i jezičkim analizama tekstova koji su posle pada Konstantinopolja postali dostupni početi da formira istorijsku misao. Metoda proučavanja i pisanja su zavisile od razvoja filozofije, matematike, prirodnih nauka, strukturalizma, lingvistike, ekonomskih teorija, sukoba klasa. Pisale su se biografije istorijskih velikana, epohe, pad Rima, opšte istorije, a onda se vratilo običnom čoveku, načinu života, zanatima, istoriji grada. Sagledavanje istorije zavisi i od toga u šta se veruje, šta može da dovede do srećne  budućnosti naciji ili čovečanstvu. Verovalo se u zlatno doba, u božiju zaštitničku promisao, u pobedu nauke, kraj istorije kada će čovek imati prava i zagarantovan opstanak, prevaziće se sukobi. Već Volter je pominjao ubrzanje istorije. Utopisti zamišljali idealna društva. Odlazak u krstaške ratove, kao i putovanja u nepoznate krajeve, otkriće Amerike su bili motivisani da se nađe idealno mesto za čovekov srećan život, obećani raj. Evropa je sebe istorijski videla kao centar sveta i tu se priprema situacija za kolonizatorsku politiku, pa kasnije isticanje razlike u rasama, odabranu naciju što dovodi do nacizma. To u početku i nije izgledalo tako, niz filozofa i istoričara je uočavalo razlike u jeziku, ispitivalo seobe naroda, poreklo nacije da bi se to na kraju zloupotrebilo i pretvorilo u rasne politike i ideju o odabranom narodu koji treba da zavlada i očisti svet od zla. Danas je nauka put idealnog čoveka koji će zavladati prirodom i pobediti zlo, što može biti i zabluda jer sve je zamisao nesavršenog čoveka.

Istorijski tekst ima tako sličnu funkciju za nadgrobni spomenik i za ritualno sećanje.

…

Za Crkvu prošlost je mogla biti predmet istoriografije jedino ako je razlog postojanja događaja bio shvaćen kroz veru.

…

Poznavanje prošlosti je jedna vrsta poetike i snaga istorijske imaginacije.

…

Celokupno znanje, da bi služilo čoveku, mora stvoriti nauku koja ima savest.

…

Unutrašnja evolucija ciklusa: doba bogova, doba heroja (aristokratski period), doba ljudi (sadašnjost)

…

Beskonačnost prostora je podrazumevala da se učini i beskonačnost istorijskog vremena.

Vesna Šejić