Filip Rot - Američka pastorala (roman)

Iluzija da ćeš jednom sve shvatiti fetiš je koji te navodi da pišeš.

…

Toliko mozga a nimalo inteligencije. Što pametniji, to gluplji.

Filip Rot (1933- 2018), američki jevrejski pisac u Američkoj pastorali (seoska idila) je opisao život uspešnog jevrejskog poslovnog čoveka. Od atomske bombe na Hirošimu Amerika je osetila svoju premoć nad svetom i generacija mladih koji su tada bili školarci oseća mogućnost da gradi karijere kojima će se ponositi. Pisac prati uspon porodice Lavov koja je u tom trenutku već treća generacija u zemlji. Došli su kao siromašni i pradeda je bio fizički radnik, bavili su se proizvodnjom rukavica i Svid, glavni junak romana, je već ugledan fabrikant koji se druži sa senatorima i čije mišljenje ima težinu. Pisac Skip Zakerman je pripovedač. Ulazi u temu tako što prepričava svoje detinjstvo i zadivljenost starijim bratom svoga druga Svipom, talentovanim lepim plavokosim 190 cm visokim igračem košarke i bejzbola. Gde je on, pobeda je zagarantovana. Na proslavi 45 godina mature opisuje uspeh svoje generacije, on jedini nema decu i unučad, ali je priznati pisac. Svi nabrajaju svoje uspehe i svoje potomstvo kojim mogu da se pohvale. Tipično američki opis društvenog života, koji će na kraju da se pretvori u moralni i društveni raspad, pre svega opisom pobune Meri, Svipove kćerke. On se oženio pobednicom na gradskom i državnom izboru za lepoticu, nije pobedila na federalnom nivou. Ona je katolkinja i taj sukob vera i tradicija je jedan od mogućih razloga što je njihova kćerka, lepo i pametno plavokoso dete oko šesnaeste godine postala predebela, bubuljičava, mucava nezadovoljna devojka. Ona baca bombu u idiličnom mestu, predgrađu Njujorka, na samoposlugu i ubija prvoga čoveka, lekara koga svi cene. Tu počinje priča o devijaciji američke samosvesti, Vijetnamski rat, rasne razlike, propadanje delova grada u krvavim pobunama. Posle četiri godine Svid vidi svoju kćerku od 190 cm. i 45 kg., možda poluludu, zapuštenu, izgladnelu, u religioznom zanosu da je greh i jesti, i piti, i kupati se. Ona je na ivici opstanka, ali ne želi očevu pomoć. Ubila je još troje ljudi u bombaškim napadima, sama je pravila bombe, organizovala napade, bila silovana, bežala, sedela po bibliotekama i proučavala religije da bi sebi pronašla onu koja joj odgovara, koja je inspirisala i Mahatma Gandija. Više ne muca, vrlo razložno i agresivno objašnjava svoju mržnju prema životu svoje porodice, njihovom moralu. Ne znamo do kraja šta se sa njom desilo, piscu je bio cilj da razjasni moralne dileme koje su razarale ljude i dovodile do antagonizama u društvu. Vrlo detaljno i zanimljivo vodi svoje junake čije dileme su osnovna tematika romana.

On je zaista živeo u svojoj verziji raja. Tako žive uspešni ljudi. oni su dobri građani. Oni su srećni. Oni su zahvalni. Bog im se osmehuje odozgo. Pojavi se neki problem, oni se prilagode. A onda se sve promeni i postane nepodnošljivo. Ništa im se više ne osmehuje. A ko se može prilagoditi tome? A reč je o nekome ko nije stvoren za težak život, a kamoli za nepodnošljiv život. Ali ko je uopšte stvoren za tragediju i neshvatljivu patnju? Niko. Tragedija čoveka koji nije stvoren za tragediju – to je tragedija svih ljudi.

…

Takva deca vaspitavaju se u kućama kao što je njegova. Podižu ih roditelji slični njemu. A među tom decom ima toliko devojaka, devojaka s „političkim identitetom“, koje nisu ništa manje agresivne i borbene, ništa manje opčinjene „oružanom akcijom“ od dečaka. Postoji nešto strahovito jednostavno u njihovom nasilju i njihovoj želji za samopreobražajem. Odriču se svojih korena, a za uzore biraju revolucionare čija uverenja sprovode u delo na najokrutniji način. One su poput pogona za proizvodnju gadosti, kojima se onda hrane. Izgaraju u sopstvenom besu. Spremne su da učine sve što zamisle ne bi li promenile tok istorije. Pošto im ne preti mobilizacija, one se dobrovoljno i neustrašivo javljaju u redove koji sprovode teror protiv rata, u stanju su da upere pištolj nekome u glavu, da ubijaju i sakate ljude eksplozivom; strah i protivrečnost ih ne sputavaju – odbegle devojke, opasne devojke, predatori, nepomirljivi ekstremisti, sociopate.

…

Umeće čitanja i shvatanja drugih ljudi bio je talenat kog je on bio lišen. On jednostavno nije znao kombinaciju za taj sef… Ljudi idu kroz život i govore: „Ovo sam ja! Ovo sam ja!“ Kad god ih pogledaš, oni ustaju i objašnjavaju  ko su, dok zapravo ni oni sami ne znaju ništa više od tebe ko su i šta su zapravo. Oni i sami bivaju prevareni sopstveni manifestacijama. Trebalo bi da idu kroz život i govore: „Ovo nisam ja! Ovo nisam ja!“ Tako bi radili da imaju imalo dostojanstva. „Ovo nisam ja!“ Onda bi čovek mogao da razgrne sva lažna sranja ovog sveta.

Vesna Šejić