Frančesko Pikolo - Želja da se bude kao svi drugi (roman)

Sarkazam je uništio opozicionu političku energiju.

Frančesko Pikolo je za svoj roman Želja da se bude kao svi drugi dobio nagradu Strega za 2015. godinu. On je poznati pisac, scenarista, i novinar. U ovom delu on piše svoju političku autobiografiju. Postao je komunista u jedanaestoj godini kada je sa ocem prisustvovao utakmici između Zapadne i Istočne Nemačke. Pobedio je socijalistički tim iako nisu imali ni dresove kako treba. Igrali su na reskir i uspelo im je. Od tada naš pisac određuje svoju političku orijentaciju. Njegovi drugovi su bili porodično desno orijentisani, ali devojka sa kojoj je sedeo u klupi i u koju se zaljubio je pripadale komunistički orijentisanoj porodici i uz nju je pročitao svu levičarsku literaturu. U romanu on prati politička kretanja u Italiji od ubistva Alda Mora i delovanja Crvenih brigada, pa do dvadeset godina vladavine Silvija Berluskonija. Osnovna teza pisca je da levo orijentisani intelektualci snose krivicu za sramnih dvadeset godina Berluskonijeve vladavine koja je unazadila zemlju ekonomski, moralno i intelektualno. Živeli su relativno lagodno, konformistički u svom krugu, išli na festivale, osećali dosadu, sputanost, i rugali se stvarajući svoj nekomunikativan jezik, umetnost i  štampu koja je za odabrane bez svesti da su dužni da se poistovete sa drugima i iznađu način da budu bliski sunarodnicima, da im se ne rugaju i time ih guraju u zagrljaj vlasti.

U jednom trenutku pisac se prijavio kao simpatizer vladajuće partije i otišao u planinu na njihov skup. Sa njima se dužio, diskutovao i onda ih u članku ismejao. I danas ga poneko hvali zbog tog teksta. Onda je osetio stid. I njegov otac je desničar. Kome se on to ruga? Šta je uradio da uvidi da nije toliko pametniji i bolji od njih. Potom je sa Ninom Moretijem kao scenarista učestvovao u snimanju filma o vođi, gde je sam Moreti glumio Berluskonija, izgovarao delove njegovih ispraznih govora. Tako ušavši u svest neistomišljenika stiče pravo na svoj stav.

U članku Stare karte Roselini Balbi se bavi pitanjem šta znači biti levičar: „Ja lično i dalje mislim da treba praviti razliku između jednakosti i prava na jednakost: ovo prvo ne postoji (na sreću) – svako od nas mora da istrči svoju  trku i stigne do onde dokle bude mogao, umeo i hteo. Drugo je jednakost uslova na startu: levica to treba da postigne , kao što mora i dalje da se bori da neosporna različitost između ljudi ne postane izgovor za diskriminaciju i ugnjetavanje slabijih.“

…

Postoji Italija koja uništava – koja manje više svesno – samo pravi štetu; i postoji Italija koja skrštenih ruku prisustvuje tom uništavanju, žali zbog njega i užasnuto vrti glavom.

…

Niz grešaka napravljenih za vreme Berluskonijeve dugogodišnje vladavine proističe iz dvostrukog i neodrživog identiteta koji mu je dodeljen: čudovište ili klovn… Niko ga nikada nije smatrao pravim čudovištem, pošto su prezir i poruga slabili konotacije čudovišta, neutralisali su osećaj tragedije, umanjivali njegovu verodostojnost. A ne osećamo pravi strah od nekoga koga ne smatramo verodostojnim. Ako nemamo pravi strah od političkog protivnika, ne primenjujemo konkretne strategije,koje su alternativa njegovim strategijama, kako bismo se borili protiv njega. 

…

Izašao sam iz tog perioda još čvršće ubeđen u saodgovornost,kao da sam se vezao za taj kratak spoj i nisam više hteo da ga otklonim: i ja sam, kao i svi, učestvovao, u neku ruku, u izgradnji Italije ovakve kakvu vidim, bilo tako što sam umanjio osećaj tragedije, bilo pribegavajući površnosti, bilo zbog stalnog odsustva, bilo zbog toga što sam se svime naslađivao; i to nije sve: što više uviđamo koliko ima sličnosti, imamo više instrumenata za borbu – to je drugi korak u ovom preispitivanju. 

Vesna Šejić