Skip to content. | Skip to navigation

Personal tools

Navigation

You are here: Home / ŠTA? / Frederik Begbede - Čovek koji plače od smeha (roman)

Čitaj

27. 07. 2020. u 18:30h Beograd, Srbija

Frederik Begbede - Čovek koji plače od smeha (roman)

Begbede F., Čovek koji plače od smeha, BOOKA, Beograd, 2020.

Frederik Begbede - Čovek koji plače od smeha (ilustracija)

 

Šaljivi totalitarizam će polako ali sigurno razoriti ljudska prava i javne slobode.

Mislim da sam previše osetljiv da bi dozvolio da bilo šta utiče na mene.

Tada nismo znali da je autoironija sinonim za odustajanje.

 

Frederik Begbede šaljivo filozofira i tužno se podsmeva, Čovek koji plače je roman i treći deo trilogije o Oktavu Parangi, književnom junaku koji se uspešno bavio reklamerstvom u Rusiji u prvom delu, tražio po svetu lek protiv starenja i smrti, pa se tako u Švajcarskoj i oženio u drugom delu, a u ovom romanu je otac dvoje male dece, deda kćerke koju je ostavio u Rusiji, radi za najslušaniji jutarnji radio program. Opisana je noć od 19 časova do 7 sati ujutru, kada će imati svoj poslednji nastup i u etru dobiti javni otkaz zbog ekscentričnih izjava. Posle raskošnog i raskalašnog života radnika u sredstvima javnog informisanja od novca dobijenog od reklama devedesetih godina, dolaskom interneta reklame prelaze na kompjutere i mobilne telefone, jeftinije su, lično usmerene, a radio se počinje boriti za svoj opstanak izvrgavajući sve podsmehu, ruganju i smehu. Trudili su se da karikiraju manje važne političare, starlete i ostale iole poznate, sa strahom da će jednom i sami doći na red. Vreme radnje romana je u trenutku razorne pobune žutih prsluka po centru Pariza. Oktav u toj noći luta, pijanči i stalno je na ketaminu i drugim sredstvima smirenja i uznemiravanja. Kako deluju stimulativi, tako teče i njegov unutrašnji monolog. Susreće lepe žene i nije siguran šta je izmaštao, a šta mu se desilo. Odlazi na mesta gde je u svom postpubertetskom periodu vladao organizovanim ekscesima. Pripadao je družini sa uglednim i bogatim roditeljima, njihova pobuna su pijančenja na programskim žurkama posvećenim Bin Ladenu, Černobilu, osamnaestom veku i plesu uz ranu muziku. Francuska literatura u svojoj istoriji ima niz razuzdanih pisaca od Rablea, Markiza de Sada i Begbede se u opisu svojih ostvarenih ili izmišljenih strasnih vragolija pridružuje takvoj istoriji. Nekoliko puta se u romanu pojavljuju mali eseji, o autobiografijama, autofikciji i mi nismo sigurni koliko je Oktavu pridodao svoje intime, što je vešta igra sa čitaocima. Njegova razmišljanja te noći su pokušaj da se socijalno, istorijski, filozofski razume pobuna žutih prsluka. Shvata da ne pripada sloju koji bi se pobunio. Plemićkog je porekla i poslednji zamak prababe je prodan pre nekoliko godina ne lekaru, političaru ili umetniku - nego brokeru, visoko sofisticiranom društvenom prevarantu, ti vladaju trenutno novcem i važnim odlukama, pa i ekološkim, što polako ali sigurno uništava civilizaciju. Smeh i neodgovornost vladaju i na vlasti dolaze voditelji rijaliti programa, klovnovi: Tiririka u Brazilu, Bepe Grilo u Rimu, Džimi Morales u Gvatemali, Donald Tramp, Marijan Šarec u Sloveniji, Vladimir Zelenski u Ukrajini i konačno Boris Džonson. Begbede nas zatrpava imenima, nazivima, citatima od Prusta, Ničea, sebe samog, ogromnom elokvencijom. Bilo bi dobro znati kakvu je aferu izazvala reakcija živih ismejanih i citiranih poznatih ličnosti po Parizu, jer roman je izašao iz štampe ove godine.

 

Svaki put kad je čovek izmislio nove medije, pojavili su se novi oblici fašizma.

Svet će propasti za deset godina, niko više nema vremena za gubljenje.

To je bila neka vrsta obreda inicijacije. Pre nego što postanu izvršni direktori ili ministri, prvo su morali da se strašno napiju, prerušavaju, naskaču na sve što mrda, povraćaju u nepoznatom krevetu, da bi zatim mogli da se dovedu u red, ožene „mladu devojku iz dobre porodice“ stvore bogatstvo i reprodukuju se.

Dekadentistički pokret je 1880-1890 pošao od odbacivanja tehničkog napretka. Dekadenti su se okrenuli okultizmu, spiritizmu, razvratnom seksu i teškim drogama (apsintu, etru, opijumu) od muke zbog industrijalizacije. Situacija je danas identična: treba uvesti pojam „neodekadenti“ kako bi se označilo nekoliko neuropata koji su pobegli od digitalne revolucije i digitalizacije čovečanstva kroz seks na hemikalijama i dekorporaciju na ketaminu.

 

Vesna Šejić