Fredrik Bakman - Put do kuće svakog jutra sve je duži (novela)
Bakman F., Put do kuće svakog jutra sve je duži, Laguna, Beograd, 2019.
Frederik Bakman je bio jedan od najpoznatijih švedskih blogera i kolumnista. Ovu knjigu, kako je on zove, bez definicije roman ili novela, je napisao za internet u nameri da sakupi novac za proučavanje mozga. Tema je porodična ljubav, senilni deda i unuk Uve koji je uz njega u vremenu gubljenja. Deda nije imao vremena za sina Tedija, ali je unuka učio veštini snalaženja u životu, matematici koja nikada ne izdaje, kosmosu jer on je matematički naučnik. Priča je sentimentalna, neoromantična, duhovita kada je za to bilo prilike. Nekada je deda vezao uzicu za unukovu i svoju ruku da ga oslobodi od noćnih panika, sada unuk njemu veže za ruku balon jer će mu pomoći da se priseti ko je u maglovitim i polusvesnim buđenjima. Ljubav između deda i bake je idealizovana. Nju je izdalo telo i prva je umrla, a deda mozak. Pisac neće ostati na tome, nego će nam napomenuti da je i Uveova kćerka dete od reči jer njen deda ima taj dar i ne razume matematiku. Tako se priča zaokružila više nego što to sebi i bajka dozvoli.
Deda mu je poklonio zmaja dok je još bio novorođenče, jer je baka rekla da nije prikladno davati novorođenčetu zmajeve kao plišane igračke, na šta je deda odgovorio da i ne želi prikladnog unuka.
…
Ponekad se osećam kao da sam zaspao na sofi dok je još bio dan, a onda se iznenada probudim i mrak je pa mi treba nekoliko sekundi da se setim gde sam. Na nekoliko trenutaka sam u svemiru, moram da žmirkam i trljam oči i dozvolim mozgu da napravi još nekoliko koraka da bih se prisetio ko sam i gde sam. Da bih se vratio kući. Taj put sada svakog jutra postaje sve duži, put od kosmosa do kuće. Ja jedrim po velikom i mirnom moru, Noanoa.
…
- Pričaj mi o školi Noanoa.
- Stalno moram da pišem sastave! Učiteljica nam je jednom tražila da pišemo šta smatramo smislom života.
- Šta si ti napisao?
- Druženje.
- To je najbolji odgovor koji sam ikada čuo.
- Učiteljica je rekla da je trebalo da napišem duži odgovor.
- I šta si onda uradio?
- Napisao sam: druženje i sladoled. – deda je dugo razmišljao o ovome. Zatim je upitao.
- Koja vrsta sladoleda? – Noa se osmehnuo. Lepo je kad te ruzumeju.
…
Baka je umrla jednog jutra u decembru. Cela kuća je mirisala na zumbule, a dečak je plakao ceo dan . Uveče je ležao na leđima u snegu u bašti kraj dede i posmatrao zvezdano nebo. Pevali su baki, obojica. Pevali su kosmosu. To su otada radili skoro svako veče. Ona im je pripadala.
Vesna Šejić
