Gael Žos - Poslednji čuvar ostrva Elis (roman)
Žos G., Poslednji čuvar ostva Elis, Heliks, Smederevo, 2018.
Meni je i moj život dovoljno nejasan, kao knjiga za koju čovek misli da mu je poznata, a onda jednog dana uvidi kako je ona, u stvari, napisana na njemu nepoznatom jeziku.
Francuska spisateljica u romanu Poslednji čuvar ostrva Elis nam piše o zadnjih devet dana poslednjeg službenika na ostrvu Elis gde je bio prihvatni centar za sve doseljenike koji su stizali iz Evrope. To je federalni centar za imigraciju i glavni junak romana će te poslednje dane provesti u pisanju zabeleški o svojoj dugoj službi u centru. Prvo je bio obični službenik, a onda pedantnim i prilježnim radom došao je do položaja upravnika, glavnog čoveka na ostrvu. Nekoliko dramatičnih trenutaka on nam opisuje: svoj brak, tragičan kraj njegove izabranice, zloupotreba pozicije kada je nasrnuo na neodbranjenu nevinost mlade Italijanke, sa strašću i željom da prekrši pravila i pomogne joj. Proklela ga je i ostaje do kraja romana da saznamo da li se kletva ispunila. Prekršio je pravila i kada je zanemario da je čovek, koji ga impresionira, anarhista i udario sudbinski pečat koji mu daje pravo da bude Amerikanac. Na kraju čita odlomke memoara Mađara Đerđa Kovača koga je upoznao i nije mu pružio šansu da se naseli, šalju ga u Brazil. Centar će jedno vreme biti i prihvatni centar za regrutovane mladiće koji polaze u Veliki rat. Posle toga i zatvor.
Radnja se odvija u senci Kipa slobode koji su Francuzi poklonili Americi, i tako je roman usklađen sa raznim političkim potrebama. Ne spada u literaturu koju pisac iz neophodnosti piše, kao Dostojevski ili Kafka, nego zanatski veštu prigodnu literaturu u skladu sa istorijskim kretanjima. Žael Žos će za ovaj roman dobiti Nagradu Evropske unije za književnost.
Odjeci velikih trenutaka koji su obeležili istoriju moje zemlje dopirali su, i do mene, ali kao u razblaženom obliku. Rigoroznost prohibicije, borba policije protiv sicilijanske mafije, zesede, krvavi obračuni, a potom ljudske drame i jad u doba Velike depresije, Crni četvrtak na Vol stritu koji se odigrao, maltene pred mojim očima , propast seljaka, glad, nezaposlenost u gradovima i protesni marševi po avenijama Menhetna – sve je to do mene stizalo kao puki odblesak sveta koji više nije bio moj.
...
Po završetku rata, sedam hiljada Italijana, Nemaca i Japanaca koji je trebalo da budu proterani iz zemlje, bilo je zatvoreno na ostrvu Elis. Tako sam ja postao upravnik zatvora i zatvorski čuvar.
...
Za stolom su se vodili razgovori čija je glavna tema bila La Merika, i pričalo se o onima koji su otišli, o onima koji se spremaju da odu, o pismima koja su već stigla ili kojima se tek nadaju, o tome o čemu sanjaju oni koji ostaju. La Merika – bio je to nebeski Jerusalim, zemlja hananska, hram Solomonov, La Merika, bili su to viseći vrtovi vavilonski, bila je to izvesnost da više nikad u životu neće biti gladi. U to vreme Italija je maštala o Americi.
...
Nela je pružila ruke iznad deteta, lagano ih pomerajući nadole, niz leđa, i pritom mrmljajući nerazgovetne reči, glasom promuklim i bremenitim. Potpuna tišina slegla se oko nje, čula se samo potmula lupnjava brodske mašinerije…Otišla je kako je i došla, s tim što sada nije morala da traži od ljudi da se razmaknu – svi su se sami sklanjali, s najdubljim poštovanjem…Sutradan se dogodilo nešto neverovatno. Kad se devojčica probudila, rane su joj bile gotovo sasvim zatvorene, jedva se videlo da ih je uopšte bilo.
...
Da, gospodine, Nela Kazarini je nesvakidašnja ličnost. Njoj su znana dela i reči koje leče, ona vidi šta je iza stvari. kod nas tamo svi znaju da takve moći imaju i lice i naličje, i da im je ovo drugo crno kao noć.
Vesna Šejić
