Gajto Gazdanov - Buđenje (roman)

Čovek može sve da zapamti i da ništa ne shvati. Onda je bolje da manje pamti, a više shvata.

Čitaoci više vole tragično shvatanje sveta, pa roman Buđenje nije doživeo popularnost kakva bi mu po umetničkoj vrednosti pripala. Čita se rado Kamijev Stranac, Sartrova Mučnina, ali ne i Buđenje. To je francuski roman Gazdanova, drugačiji od ostalih njegovih dela. Više ne piše o Rusima, sada je njegovo interesovanje usmereno na Francuza, malog službenika, računovođu koji se vratio iz Drugog svetskog rata. Pjer je čovek koji posle smrti majke, kojoj je pokušao da u poslednjim godinama učini život lagodnijim, izgubio svaki razlog življenja. Otišao je u posetu na selo poznaniku sa fakulteta i tamo video žensko potpuno beslovesno biće, ženu zver. Izgubila je sposobnost govora, higijenske navike od udara koji je preživela bežeći od bombardovanja Pariza. Živela je u nekoj izbi u koju je smestio njegov prijatelj, donosio joj hranu, sažaljevao je. Nije verovao da ona može da se oporavi. Pjer je vodi u svoj stan u Parizu i posle brige o njoj, u jednom trenutku, nakon njene teške bolesti ona odjednom dolazi sebi, može da govori, razume, oči joj imaju ljudski izraz. I sada imamo situaciju da je ona pripadala plemstvu, imala je privatne profesore, obrazovnog oca koji joj je bio posvećen. Društveni jaz je između njih, ali se otkriva da su ipak srodne duše. Kad se to tako kaže, ima se utisak jednostavne moralističke priče, ali način na koji je napisana je usložnjava i čini krajnje zanimljivom. Različiti kulturni i društveni nivo roditelja još više podvlači klasnu razliku. Anina majka je ohola plemkinja, otac obrazovan i inferioran u tom braku jer nije plemić. On se bavi filozofskim razmišljanjima i svojim biznisom. Njih dvoje ne govore međusobno. Pjerov otac je poluboem, kladioničar, poluobavešteni brbljivac. Majka neobrazovana domaćica, žrtva porodice. Da nije rata i nesreće, Ana i Pjer ne bi ni na koji način mogli da stupe u kontakt: on se ne bi usuđivao, ona ga ne bi primetila.

U uslovima savremene civilizacije neizbežno se stvara prosečan tip ljudi, koji nemaju snažno izraženu individualnost, kojima je zbog toga zatvoren put ka slavi i koji zauvek ostaju na svojim skromnim mestima – radnici, službenici, sitni trgovci. Razlike u njihovom poreklu, nasleđu,  njihovim ličnim osobinama malo-pomalo briše život koji oni vode i u kojem faktički nema mogućnosti za isticanje. Taj podsticaj ka izdvajanju konstantno odumire u njihovom životu, i kao rezultat, u savremenom društvu, formira se upravo onaj tip prosečnog čoveka kojem su jednako strani i neshvatljivi i podvig, i zločin, i duševna uzvišenost, i krajnja duševna niskost. I ako se to nastavi, kulturi i pre svega umetnosti preti opasnost da presahne. Već danas je teško zamisliti pojavu Sofokla, Leonarda da Vinčija, Šekspira – na zato što više ne mogu postojati takvi geniji, nego zato što je za savremen civilizaciju karakteristična tendencija ka ujednačavanju ljudi. Istorija čovečanstva je istorija zločina, i podviga, to je Biblija, to je Atila, to je Ivan Grozni, Napoleon - zloslutne aveti čiji je vreme završeno. Ulazimo u epohu prosečnog čoveka.

…

Teško je poverovati koliko je samo gluposti napisano o Rimskoj imperiji! A, u stvari, istorija rimske moći i istorija propasti Rima mogu biti izložene u nekoliko reči. To je rezultat dveju sila, centrifugalne u početku, centripetalne kasnije. Centrifugalna sila – to su osvajanja, pripajanje Imperiji dalekih varvarskih provincija, to je kretanje koje je vodilo ka procvatu rimske moći. Zatim sledi određeni period stabilizacije i posle toga počinje centripetalno kretanje, hipertofiranje Rima kao prestonice Imperije – Rim se na kraju guši i umire.

…

Pjeru je uskraćen pristup pravom, punokrvnom životu, a ne onakvom kakav mu je bio dodeljen – pristup toj nestvarnoj raskoši, toj punoći, toj snazi osećanja, tragediji i slavlju, tome, za šta u suštini jedino i vredi živeti.

Vesna Šejić