Gajto Gazdanov - Noćni putevi (roman)

Evo vi, na primer, ne pijete – rekao je – ali meni to ne smeta da vas smatram normalnim čovekom; naravno, šteta je što niste Francuz, ali to nije vaša krivica.

Gajto Gazdanov je prva generacija iseljenika iz Rusije posle revolucije. Bio je kao kadet carski vojnik i posle izgubljenih bitaka sa još mnogima je preko Konstantinopolja stigao u Pariz. Tamo je nekoliko decenija bio noćni taksista. U romanu Noćni putevi on opisuje svet koji susreće i vozi. Između tri ujutru do prvog jutarnjeg voza kada čeka zadnje putnike se nalazi u kafanama uz čašu mleka i razgovore sa zemljacima, prostitutkama, i noćnim pijancima. Tu uz sukob podvodača i drugog sveta iz podzemlja on često vodi filozofske razgovore sa Platonom i nekim taksistima koji raspravljaju svetske teme i filozofske dileme. Uglavnom su to visoko obrazovani Rusi, čija stručnost i poznavanje jezika svetu ne treba, pa su prisiljeni da se bave niskim poslovima. On razmišlja o njihovom prilagođavanju i kategoriše ih: od onih koji se odaju alkoholu, organizuju zavereničke partije, ili imaju neke više ciljeve. Njih je najmanje. Baveći se noću taksiranjem, danju posle sna je pisao romane i napisao ih je devet uz mnoge pripovetke i dokumentarnu studiju o Pokretu otpora u kome je učestovao. Šarolik je to svet, a pisac je nadaren posmatrač i vešt u opisivanju. Često osećanje mu je zgroženost i gađenje prema tuposti sveta, melanholija. Neki značajni filozofi kao Niče mu se čine netalentovani, a čuveni svetski ekonomisti i vizionari kao ljudi koji ne znaju o čemu govore, ljudi na ivici ludila i prosvetljenja pre kliničkog mraka.

Na moje oči je,  na primer, jedna još uvek ne tako stara, ali izuzetno ružna žena, koja je obično lutala, pustim ulicama noćnog Pariza, postepeno napravila iznenađujuću karijeru, istina, uz pomoć jednog neočekivanog slučaja, koji je rado prepričavala: to je bila bolest jetre, doktor joj je zabranio da pije, i ona je od tada zaista počela da vodi trezvenjački život; i u treznom stanju je shvatila da umesto prosjačenja može da se bavi prostitucijom. Do tada joj ta misao nije padala na pamet.

…

Smatralo se da radovi toga i toga zaslužuju pažnju da se nešto shvati u nekoj oblasti nauke, bez obzira na njihovu očiglednu apsurdnost i neprirodnost ili početak simptoma ludila, kao u knjigama Ogista Konta ili Štirnera i još nekoliko ljudi, pisaca, mislilaca, pesnika i gotovo uvek u tim bleskovima ludila ima nečeg što liči na drugačije forme ljudskih predstava, saobrazno nekoj zaista postojećoj stvarnosti koje mi jednostavno nismo svesni.  

…

Njegovim ograničenim umnim sposobnostima, pored svega ostalog, smetalo je još i izuzetno  pamćenje, čijim je bezbojnim podacima bila pretrpana njegova glava.

…

Nisam se mogao navići na izraz očiju većine ljudi sa kojima sam se najčešće sretao. Gledajući lica trgovaca, službenika, činovnika, čak i radnika, nalazio sam nešto što nisam primećivao ranije, kada sam bio mlađi, nekakvo savršeno i prirodno odsustvo apstraktne misli, neku zadivljujuću i umirujuću mutnoću pogleda.

…

To je bila posledica jezivog duševnog zakašnjenja. One stvari sa kojima je naša svest – moja i većine mojih drugova i savremenika – došla u dodir davno, kada smo tek naučili da mislimo, i koje su zatim neprestano i bez promena nastavljale svoju sporu aktivnost koja je izgubila prvobitnu žestinu i prenaglašenost i postale gotovo navika -  te stvari su za njega iskrsle sada, nakon što je on preživeo čitav život, u kom one nikada nisu igrale nikakvu ulogu. I evo sada su se pojavile u svojoj tragičnoj i neizbežno složenosti…Za njega je to bilo posebno neizdrživo, zbog toga što je on po svojoj prirodi pripadao onoj kategoriji ljudi za koje su, u najboljem slučaju, logičke konstrukcije vrhunac umnih dostignuća i za koju je postojanje iracionalnih stvari nedopustivo.

Vesna Šejić