Gajto Gazdanov - Priče

-      Lepo je ipak što na svetu ima budala.

-      Zašto vam to pričinjava zadovoljstvo?

-      Ne znam. Utešno je što, koliko god da ste loši i ništavni, ima ljudi koji su znatno gori od vas.

Ako se bez Tolstojevih romana ne može rekonstruisati svet carske Rusije u svojoj slavi i padu, bez dela Gazdanova je teško rekonstruisati njegov konačni nestanak. U ovoj zbirci pripovedaka od 582. strane se susrećemo sa mladim svetom 1917. i 18. godine, vremenu revolucije čijem kraju se oni nadaju i žive u svetu koji se rasipa, onda odlazak u Konstantinopolj, Berlin, Pariz. Mladi koji su odrastali u francuskim školama, ili imali francusku dadilju, ušuškano i bogato detinjstvo, upoređivali svoje znanje jezika sa Floberom i poezijom ukletih pesnika, sada rade kao istovarivači u luci, fabrički radnici. Moraju da uče argo da bi ih ljudi iz okoline u kojoj su se našli razumeli. Izmaknuto im je tlo pod nogama i ako imaju neizmernu snagu ili talenat, ne nalaze smisao svoga postojanja. Često su otuda čudaci ili ljudi na ivici ludila. Sanjaju srebrne ribe u bistrim i brzim rekama koje se presijavaju na mesečini, šuštanje pahuljica i teške slatke zime svoga kraja, i ništa ne može da ih zameni, i ostaju neutešni. Kada su zajedno, raspravljaju o filozofiji. Lepotice umiru od tuberkuloze i sahranjuju se u plitkim grobovima tuđe zemlje. Opisani su prustovski dubioznim psihološkim  preživljavanjima i sve što im se dešava otuda proizilazi. Ima među njima lopova, prevaranata, podvodača, kockara, pijanaca, ali se o časti stalno pripoveda. Jedan od tih jakih neće da čuje za Dostojevskog jer ma kakav pisac bio u životu je bio hulja, kockar na tuđi račun. On sam će iz čista inata uz fabrički rad od dvanaest sati, za četiri godine završiti Istoriju i filozofiju na Sorboni i onda se ubiti jer ionako ništa nema smisla. Takav je svet ove proze, neponovljiv i neophodno ga je upoznati.

...

Uopšte to je bio tip žena bez mnogih konvencija moralnosti – tip, osuđen na polagano pokoravanje malograđanskim kanonima nepokretne i oskudne svakodnevnice koja je pratila tinjajuće tragove revolucije. Ali u međuprostoru epoha, između propasti državne bede predrevolucionarnog vremena i nastajanja tupog lika fanatičnih formula nove svakodnevice – ali u međuprostoru epoha mi nismo voleli druge žene.

...

Smeju mi se i pokazuju mi prstima taj ogromni grad i govore: „Eto tako treba živeti. Živeti treba jednostavno: voziti se tramvajem, imati kofer i ljubavnicu i plaćati hotel“. Njihova misao je nemoćna da prodre kroz niz nejasnih gradskih utvara, oni ne znaju šta je to more i navikli su na kaveze, kao papagaji. A ja znam da me iz mrtvih konjskih glava u mesarama gledaju oči moje braće, da sam sa ovim psima učio da trčim, kada sam bio štene. Oni to zovi parateizam i atavizam, ali ja vidim kako na lomači gore knjige Anatola Fransa, a oni to ne vide.

 Ja imam trostruki vertikalu vremena i oštar ugao, koji čini vreme i ugao udaljenosti. Ali trostruki vid nije potreban u životu. Treba imati kofer, i tu su oni u pravu.

...

 Spadao je u onu vrstu enciklopedijskih obrazovanih ljudi humanističkog karaktera, koji su postojali u blistavom devetnaestom veku i kakvih skoro više nije ostalo u našem veku, neukom i ubogom. Izgledalo je da on zna sve jednako je slobodno govorio i o motorima sa unutrašnjim sagorevanjem, u o egipatskoj kulturi, o medicini, matematici, filozofiji i engleskoj književnosti.

...

Stajete pred vodopad, koji nadmašuje ljudsku maštu, lije se voda pomešana sa sunčevim zracima, u vazduhu je blistavi oblak kapljica. A vi držite u rukama običnu čašu. Svakako, voda koju ćete skupiti biće ista ta voda iz vodopada, ali čovek kome ćete kasnije doneti i pokazati tu čašu – zar će on shvatiti šta je vodopad? Književnost je – isto tako uzaludan pokušaj.

Vesna Šejić