Georg Trakl - Melanholija (poezija)

Duša je samo stranac na zemlji.

U napaćenim rukama majke hleb se pretvarao u kamen.

U Velikom ratu su stradali ljudi, narodi i države, ali i mnogi mladi umetnici što na bojnom polju, pa od tuberkuloze, ili su izgubili razum u užasu krvi. Georgije Trakl se rodio u Salcburgu, studirao u Beču, napisao samo jednu zbirku poezije i našao se na ratištu. Slomila mu se duša i na klinici u Krakovu  (deda mu je bio gradonačelnik Praga) predozirao se kažu kokainom. Pred velike društvene tektonske poremećaje pesnici su seizmografi koje niko ne čuje i ne uvažava. Ratove pokreću interesi, a ne osećanja. Trakl ima slike šuma, noći, uglavnom jeseni i zime, germanska bajkovita zlokobna bića. U pesmama se susrećemo sa pastirima, kopljima, crnim mesecom, istrošenima zvezdama, crnom crvenom i plavom zveri. Sestra je sveprisutna, kojoj se iza leđa vidi mrtvi brat, tuđe sestre, one koje će otići u kvrgave prste staraca. Pesnik gleda odozgo, ptičija perspektiva. Nižu se simboli koji su ponekada mutni. Ovo je pesnik simbolizma, i tvrde jedan od najuspešnijih. Smrt u raznim slikama se vraća kao motiv, strah, slutnja, samo slika. Na povratku kući/ našli su pastiri nežno telo/ istrunulo u trnju.  I pre rata, u kome će se naći, on vidi svoje raspadanje: Hladan metal dotiče mi čelo./ Pauci moje srce traže./ To je svetlost što trne u mojim ustima./ U noći se nađoh u pustari,/ zasut smećem i prahom zvezda. U vremenu raspadanja nema za Trakla prilike za ljubav: O ta blizina smrti. Pomolimo se./ Na mlakim jastucima, požutelim od tamjana,/ rastaču se u ovoj noći krhki udovi ljubavnika. Kao uvek u teškim vremenima čini se umnima i osetljivima da je kraj sveta i veka, da nema budućnosti i zlo će vladati zauvek: Hladan i zao/ prebiva jedan rod što truli/ i belim unucima/ mračnu budućnost priprema. Posle rata i svoje smrti 1914. u dvadeset i sedmoj godini će postati poznat, prevođen i uzor novim generacijama pesnika.

SRCE

Pobelelo je pred šumom divlje srce;

o tamna strepnjo

smrti, kad zlato

 u sivom oblaku trne.

Novembarsko veče.

Na goloj kapiji

klanice tiska se

gomila sirotih žena,

u svaku korpu

pada trulo meso i iznutrice;

prokleta hrana!

Plavi golub večeri

nije doneo pomirenje.

Tamni jek trube

probija mokre krošnje

zlatnih brestova,

pokidani barjak

puši se od krvi,

u divljoj seti

neki čovek osluškuje.

O, vi tučana vremena,

Sahranjena u rumenilu sutona.

Iz mračnog trema izlazi

Zlatna figura

devojke

okružene bledim mesecima,

jesenjom svilom,

polomljene crne jele

u noćnoj oluji,

okomita tvrđava.

O, srce

što svetlucaš u hladnoći snega.

...

Grimiz lišća u jesen; monaški duh

Prolazi kroz vedre dane; tiho se čuje smeh

Radosnog, svirala i ples senovitim podrumima;

U sutonskom vrtu korak i tišina umrlog dečaka.

…

Dok sam silazio senovitom stazom, obuzelo me je ludilo i glasno sam kriknuo kroz noć; a kad sam se srebrnim prstima nagnuo nad utihle vode, video sam da me je napustilo moje lice. I beli glas mi je govorio: Ubij se! S izdahom se u meni podigla senka dečaka i blistavo me pogledala kristalnim očima, pa sam plačući pao pod drveće, pod ogromni zvezdani svod.

Vesna Šejić