Goran Marković - Češka škola ne postoji (memoari)

Istočnoevropske filmove su tada gledali samo pravi ljubitelji, ibeovci i beskućnici željni grejanja.

…

Jugosloveni su bili garancija nesigurnosti i privremenosti, a zaobilaženje zakona, propisa i običaja bila im je uža specijalnost.

Goran Marković je memoare „Čaška škola ne postoji“ objavio još 1990. godine i ovo je ponovljeno izdanje koje se sada posle toliko godina drugačije čita. Glavna tema je studiranje u Pragu na filmskoj školi u koju se tih godina slilo stotinak studenata sa svih strana sveta i oni su zapravo sem ponekog predavača činili to studiranje posebnim i vrednim. Niz je tu prisećanja kako se odlučio da pođe u Prag, kako su se tamo sakupili Jugosloveni i zajedno prolazili kroz glad, navikavanje na grad, učenje jezika na predavanjima koji u prvo vreme nisu razumeli, ljubavne spletke kojima se dodavalo u prepričavanju više avanturizma nego što ga je moglo biti. Sa neočekivanom iskrenošću piše o svojim slabostima, nesnalaženjima, moralnim dilemama, koristoljublju, etici koja se mukotrpno stiče i zanatu za koji nije do prvih snimanja bio siguran da je stekao. Žali što je mlad i neiskusan neka predavanja i zanatske veštine preskočio u svojoj početničkoj nestrpljivosti. Stigao je 1966. i te 1968. godine u vreme Praškog proleća već je znao gde se tačno nalazi. Dolazak sovjetskih trupa menja situaciju i postepeno prilagođavanje Pražana na sovjetski teror ga razočarava. Uočava razliku u mentalitetu. Jan Palah je tragična zvezda buntovništva i nepristajanja i tome je posvećeno jedno poglavlje. Po povratku opisuje sklanjanje „crnog talasa“ i zapadanje umetnosti u dozvoljene mlake vode. Bio je kao pomoćnik režisera i vojnik na snimanju Užičke republike i to mu je prilika da opiše kako teče rad sa mnogo državnih para, a malo ideja šta uraditi, kako se stvara politička umetnost. Nezadovoljstvo i zanimljivo pripovedanje preporučuju knjigu.

Prag ima sto pedeset crkava sa oko četiri stotine tornjeva, jezgro grada je u baroknom i rokoko stilu, ostatak je secesija. Novih zgrada praktično nema (tada), posmatran iz daljine, liči na prizor iz osamnaestog veka.

…

U gužvi koja je uvek vladala u učionici, zauzimao sam mesto u prvim redovima i slušao Kunderin jezik. Smisao nisam shvatao, ali sam slušao melodiju njegovog govora. On je celokupnu literaturu dvadesetog veka analizirao govoreći isključivo o dva velika antipoda – Tomasu Manu i Ernestu Hemingveju.

…

Čehoslovačka je još uvek kapitalistička zemlja. U februaru četrdeset osme komunisti su ovde dobili izbore, a nekoliko dana kasnije ljudi su iz novina saznali da je u Čehoslovačkoj od sada na snazi socijalizam. Praktično, samo su dekretom ukinute ostale partije, a ta administrativna zabrana posle prerasta u termin „revolucija“.

…

Mi kao i svi koji će kasnije doći, imali smo jednu veliku prednost: posmatrali smo svoju zemlju, svet u kome smo do tada živeli i u koji ćemo se vratiti, sa distance. Udaljili smo se za jedno vreme, skinuli naočare za blizinu i stavili one za daljinu. Živeli smo u nepoznatoj zemlji da bismo shvatili svoju.

…

Posle kraha „Praškog proleća“, i u ostalim delovima sveta ubrzo su stavljene ad akta utopističke ideje o boljem i pravičnijem svetu. Vlastodršci i tirani su posle male krize ponovo došli sebi, a bivši idealisti i revolucionari su polako „legali na rudu“ i postajali malo-pomalo stožeri režima protiv kojih su se do juče borili.

Vesna Šejić