Goran Skrobonja, Ivan Nešić - Firentinski dublet (roman)

Glišić slegnu ramenima. „Ene, visoka politika je kučka, previše tajni je nakotila.“

…

Strah i mašta su supružnici koje se idealno nadopunjuju u bračnoj postelji užasa.

…

Koga đavoli ganjaju, taj utrči u brak.

Rado smo čitali Akunjina (pseudonim) koji je svoje kriminalističko detektivske romane smeštao na kraj devetnaestog veka sa istorijskim kao i fiktivnim ličnostima, smešteno u stvarnim događanjima sa društvenom atmosferom tog vremena. Eto, Goran Skrobonja (1962) i Ivan Nešić (1964)  u četiri ruke nam pišu o Džeku Trboseku i tajnom društvu koje je otelo vanbračnu kćerku kralja Milana i u zamenu traži beležnicu Leonarda da Vinčija zadobijenu u kockarskoj partiji. Zajedno sa takvom beležnicom Mikelanđela napisane pri pripremi za oslikavanje Palace dela Sinjorije se može zavladati svetom. Tu se nalaze i presudne vinčanske rune. Radnja se dešava u Srbiji i dva vremena. Milovan Glišića će pozvati kralj da mu zada da ode u London i tamo razreši situaciju oko Trboseka i tajno oslobodi njegovu kćerku. Drugi tok radnje je hvatanje Save Savanovića, gde se susrećemo sa delovima fabule tih Glišićevih pripovedaka. Glišić je u ovom romanu prevodilac, pisac, dramaturg Narodnog pozorišta, razveden čovek, neočekivano hrabar i vispren detektiv. Prijatelj je ministra policije pa Laze Lazarevića, nadaju se uspehu Nušića. Napisano je u maniru tog vremena sa detaljnim i nesažetim dijalozima tipičnim za Glišića. Opisima odeće, prostora gde se junaci kreću, hrane koju jedu, pića kao kod Jakova Ignjatovića i Stevana Sremca duhovitim, opširnim. Sve to stvara arhaičnu atmosferu. A događaji uzbuđuju pažnju čitalaca. Opisan je i London toga vremena sa podzemnom železnicom, zagađenim vazduhom gde Glišić čezne za nerazvijenom i nezagađenom Srbijom. Saznajemo da je Kremansko proročanstvo objavljeno da bi se umirio narod jer tamo piše i da će se kralj morati razvesti od kraljice. Niz takvih mogućih istorijskih zavrzlama. Jezik naročito na početku romana je obogaćen arhaizmima. Na kraju ćemo se naći i pušionici opijuma u koju je svraćao Konan Dojl i njegov junak Šerlok Holms. Ovo je samo prvi deo romana i čeka nas još uzbuđenja jer koliko god Milovan Glišić imao moćan analitički duh, reži od besa, strelja očima, nije imao dovoljno vremena da na 270 strana pohvata konce tajnom društvu koje bi da vlada svetom. Bez njega Skotland jard u svom javašluku ne bi ništa mogao otkriti. Svet zla se pokrenuo, ali bradati pisac, koji sat od sna odvaja da bi sredio izgled ne može biti nadmudren i pobeđen. Sa lagodnošću i zdravom radoznalošću možemo da se prepustimo opisima i najopasnijih situacija. Okolo ginu, ali nas to ne brine. I Glišić sam je završio pripovetku o ubistvu zle sile govoreći o redu i miru koji je zavladao, samo ponekada proleti leptirica i umiru mala deca.

Ljudi su se i dalje plašili mraka kao i pre više hiljada godina. Ljudska bića i tama nikad neće ići ruku pod ruku, ni sad ni bilo kad.

…

Po izgradnji Narodnog pozorišta 1869. u Dardanelima su počeli da svraćaju glumci i to ne samo pri i posle proba i predstava već neretko i u pauzama između činova. Društvo glumaca počelo je da privlači i ostali svet, pre svega književnike, pa potom „tumače“ dnevne politike i ostalo građanstvo.

…

U našem slučaju radilo se o ubici koji je operisao na značajno većem prostoru u unutrašnjosti zemlje, a tamo se novine retko ili skoro uopšte ne čitaju i sve informacije se dobijaju od lokalnih vlastodržaca koje krasi osobina da sami izvode zaključke o tome šta treba saopštiti prostom svetu.

…

Izgledao je prepredeno i samozadovoljno, i istovremeno nekako jadno.

Vesna Šejić