Hakan Gundaj - Još (roman)

Kako se dešavalo da su se neki ljudi osećali kao bedna kopilad ako ne upravljaju svim ostalim ljudima? Je li autoritarizam bio virus? Je li trebalo uništiti imuni sistem društva da bi se pojavio?

…

Politika je na kraju bila kao neka strana tvar u ljudskom telu. Bila je veštačka koliko i štap od platine. Najveća prepreka za privredni razvoj podele rada u društvu. Bila je protiv ljudske prirode. Ali i čovek je bio protiv prirode. Tako da se ništa nije moglo učiniti.

Hakaj Gundaj (Rodos, 1976) školovao se u Briselu, Ankari, Briselu pa opet u Ankari, zanimljiva biografija pisca čiji je roman Još poslužio za scenario filma nagrađenog u Berlinu 2015. Na nešto više od trista stranica pisac nas je doveo u pakao izbegličkih sudbina, detaljnu teoriju o funkcionisanju zla u društvu i tamne strane čovekove prirode, pri tom je prepun događaja uzbudljivo i naturalistički neprijatno opisanih, vrtlog peripetija kroz koje prolazi Gaza, glavni junak, prvo dečak od devet godina i daljih dvadesetak godina njegovog mračnog života. Otac ga je uposlio sa devet godina da radi kao čuvar i čistač u podzemnoj cisterni u koju se prema potrebi može smestiti dvesta izbeglica iz Avganistana. Prvo su to bili gadni poslovi, neke izbeglice su ga zlostavljale. Nije imao kome da se obrati za pomoć. Otac nije dolazio u obzir, voleo ga je zverskom ljubavlju. Kasnije je on zloupotrebljavao svoj položaj, dobijao žene kad je hteo, vršio društvene eksperimente kad ima veću grupu. Uveli su sistem ventilacije i kamere sa kompjuterom i Gaza, sada sa petnaest godina, počinje da se poigrava sa grupom. Pronalazi studenta, revolucionara sa zatvorskim iskustvom i preko igre sa demokratskim izborima pretvara ga u vođu. Sa pretnjama i ucenama proučava kako će grupa doći do diktature, kako će se menjati priroda vođe i mase, kako će oni koji ne pristaju na zlostavljanje na kraju moliti da ih grupa ne izopšti i pristajati na sve. Posao oca je i da izbeglice transportuje do mora. Na tom putu kamion udari u stenu, svi stradaju sem Gaze, koji se sručio u provaliju, u špilju i na kraju bio zatrpan sa trideset i dva leša. Tako je proveo trinaest dana i pet sati, detaljno opisanih. Njegov spas je postao medijski događaj, a on je da bi otišao na dalje školovanje u Istambul prijavio šefa policije koji je bio deo lanca transporta u njihovom malom gradu. Bio je odličan đak, najbolji, samo je čitao i time se spašavao. Trebalo je da ode u Englesku na Kembridž, da studira socijalnu antropologiju, ali tada mu se osvetila prošlost. Više nije mogao da podnosi ljudske dodire, vrištao je, sve ga je bolelo. Prvo je bio u duševnoj bolnici, pa se vratio i našao u svom dvorištu zakopan metalni orman sa gomilom novca od posla i dva leša, njegove majka za koju je mislio da je umrla na porođaju i nekog muškarca koji mu je možda i pravi otac, vezani lancem i ubijeni. Od tog novca je živeo po hotelima i pokušavao da se normalizuje uz pomoć droge, između ostalog. Naišao je slučajno na linč na ulici i onda je putovao po svetu da u tome učestvuje, samo tako je mogao da bude u masi. Na kraju odlazi u Avganistan putevim svojih mučenika. Ima razne teorije o tome šta čoveka tera na zlo: od straha do čovekovog uspinjanja na noge i odvajanja od prirode. Da nije dobar roman, bio bi i zanimljiva socio-antropološka i politička studija.

Bili smo u periodu rasta. Bez obzira koliko godina smo imali. Ceo svet. Vrtoglavo smo prolazili kroz period rast. Vrtelo nam se u glavi. Da bismo što pre porasli, odapeli i svoje mesto ostavili onim drugima. Da počne novo vreme. Po mogućnosti drugačije od ovog. Zato što smo shvatili da od nas neće biti ništa. Nismo bili toliko glupi. Ne baš toliko.

…

Zločin iz mržnje nije bila lična stvar. Nasilje je bilo objektivno. Da bi mrzeo žrtvu, nije ti trebalo da traćiš vreme na to da je lično upoznaš. Dovoljno je bilo da udahneš nekoliko doza opšte mržnje koja je lebdela u vazduhu. Prema tome, ni svi prošli, sadašnji i budući ratovi koji su vođeni oko simbola nisu se mnogo razlikovali. Svi simbolični koncepti koji padaju i padaće na pamet: demokratija, sloboda, religije, sekte i zastave tako su se lepo vijorile na nebu da je bilo nemoguće ne potrčati hipnotisano za njima.

Vesna Šejić