Hanif Kurejši – Šta se desilo (eseji)

Sloboda je na visokoj ceni u ovim nemirnim danima. Zato ne gubite veru u druge ljude.

…

Od nas se zahteva žrtva i potčinjenost – da bismo uspeli, moramo biti lutke kojima upravlja sistem.

…

Zašto ljudi ne mogu biti fini? Ljubaznost nema politiku i nije je bilo dovoljno na svetu.

Hanif Kurejši (1954) je odrastao u predgrađu Londona. Otac mu je Pakistanac, a majka bela. Njegovo predgrađe je bilo u to vreme nastanjeno obojenima iz raznih krajeva. Bio je učenik u školi gde su ga vređali nedostatkom zahteva. Istu školu je deset godina ranije završio i Dejvid Bouvi. O njemu piše skoro nekrolog. U zbirci Šta se desilo nalazi se niz eseja i tri pripovetke. Sadržaj eseja je raznolik. Uglavnom se vraća u vreme sazrevanja: Niko od nas nije izbegao godine mladosti po zapovesti drugih, naređenjima odraslih koje su jamčila našu sigurnost. Važno je ne zaboraviti količinu straha koju sva deca moraju da podnesu. Koreni ove uvek prisutne pretnje jesu naši roditelji i druge vlasti, uz to i bes koji smo osećali zbog njihovih uputstava, naročito jer smo verovali da potajno uživaju u tom što nas kinje.  Kao i društvene prisile nad drugačije obojenim. To će kasnije dovesti do islamizacije, protesta. Fatva koju je trpeo Ruždi ga navodi na razmišljanje o korenima i nesreći do koje je fundamentalizam doveo. Piše o stvaralaštvu koje mu je otvorilo puteve slobode, ali i nesigurnost, patnji, neizvesnost. O Frojdovom super egu misli kao o energiji stvaralaštva, erotskom ali i autodestruktivnosti, a sve iz ugla umetnika i njegove stvaralačke patnje. U tom duhu citira Čehova: Moj posao je samo da budem nadaren. Bavio se pozorištem te je njegova analiza Antigone neočekivana: Nedostaje joj umna gipkost. Sofokle nam pokazuje kako zakon i protivljenje stvaraju i pokreću jedno drugo, oslikavajući neophodnu napetost između države i naroda, porodice i pojedinca, muškarca i žene. Razmišlja o sebičnosti koja je razdvojila Bitlse, a on ih i sada rado sluša i žali što nema još. Divi se Žoržu Simenonu zbog praktičnosti kojom je zadobio pažnju široke publike, ali i kvalitetu uprkos brzom i mnogom pisanju. Piše o svom uredniku koji je engleskoj čitalačkoj publici objavio Kunderu, Škvoreckog i niz drugih pisaca koji bi ostali nepoznati. Portret izdavača, prijatelja: Bio je previše inteligentan da bi išta shvatao preterano ozbiljno, ali birao je neprijatelje i vređao samo one koji su toga dostojni.   Želi da bude optimista: Znao sam da mogu proći godine pre nego što se nečije brane sruše i čovek počne slobodnije da živi. Za to se ne može popiti tableta. Od ludila mladosti sa drogama, pankerima, promiskuitetu dolazi kroz niz godina do uživanju u sladoledu i udobnosti kreveta uz Izabel. Kao što u svojim esejima čini neočekivane misaone obrte, tako se i odnosi među likovima i radnja u pripovetkama zapliće na čudan način.

Nema umetnosti bez teskobe, gađenja nad sobom, straha od neuspeha i uspeha. Težak je to i dosadan rad, a čovek se često oseti prisiljen na to. Ali to je cena karte. Barem se nekud putuje.

…

Civilizacija se ne može ostaviti u prošlosti. Ona se mora održavati i ponovo stvarati iz dana u dan, u svakom činu razmene, dobrodošlice i priznanja.

…

Bouvi je rođen vedrog duha i nikad nije istinski bio nihilista ili depresivac. Kao većina nas, brinuo se da će možda poludeti, ali očigledno u tom nikada nije uspeo, iako se svojski trudio.

…

Civilizacija je samo spoljni sjaj. Ispod površine smo razularene zveri. Ako smo divljaci, to je zato što nam je naređeno da budemo takvi. Jer smo sledbenici. Jer smo poslušni.

…

Nažalost, pisci kojima se divim ne daju nikakav uputstva i ne zahtevaju nikakve žrtve. To je njihova vrlina i neuspeh.

Vesna Šejić