Haruki Murakami – Grad i njegove nestalne zidine (roman)
Murakami H., Grad i njegove nestalne zidine, Geopoetika, Beograd, 2024.
Ja sam samo jedan od zupčanika u jednom od mnogih sistema od kojih se sastoji ogromno društvo. I to sasvim mali, zamenjivi zupčanik. I ne mogu sasvim da tvrdim da mi nije žao zbog toga.
…
Ja mislim da zid sigurno postoji. Ali to je jedan sasvim nestalan zid. U zavisnosti od situacije, u zavisnosti od čoveka koji stoji pred nama, on menja čvrstinu i menja svoj oblik. Baš kao da je život.
…
Sat, kao i uvek, nije imao kazaljke. To nije sat koji pokazuje vreme. To je sat koji pokazuje da vreme ništa ne znači. Vreme se nije zaustavilo, ali je izgubilo na značenju.
…
Ja mislim da stvarnost nije samo jedna. Stvarnost je nešto što morate da izaberete između ponuđenih opcija.
Glavni junak u romanu Haruki Murakamija Grad i njegove nestalne zidine ima talenat da sanja, a nije siguran da li je san ili stvarnost, što i čitaoca baca u dilemu. Nema društvene ambicije, menja povoljno radno mesto u Tokiju za posao u malom gradu kao direktor male privatne biblioteke. Sa druge strane je u svom paralelnom životu čitač snova, opet u biblioteci u kojoj nema knjiga nego su na policama snovi koje on odmotava i treba da ih pročita. Od čitanja snova zavisi opstanak zajednice, malog grada odvojenog zidom od ostalog sveta. Zanimljivo, taj grad koji je on izmaštao sa sedamnaest godina sa svojom devojkom mlađom godinu dana nije ni po čemu idealan. Nema umetnosti, muzike, ljudi brzo hodaju pognute glave ulicom trudeći se da nikoga ne pogledaju u oči, živi se na ivici opstanka. Tu su i jednorozi. Vrlo detaljan opis. Roman je možda i ljubavni, dve veze su mogle da budu ljubavi, ali se nije desilo. Roman vrvi neobičnostima, pojavljuje se duh pokojnika sa kojim odabrani mogu da komuniciraju dok ne izbledi. Sat u gradu paralelne stvarnosti nema kazaljki pa se pojavljuje filozofska floskula čemu služi vreme. Psihološki profili likova su na ivici uobičajenih: autistični dečak koji ima posebni dar, depresivna devojka. Šta je stvarnost takođe je tema ovog dela. Pisac siguran u svoj dar se poigrava evropskim mitovima i daje im potpuno drugi sadržaj: čovek bez senke, duh, film Kišni čovek, jednorog. Pojavljuje se odlomak iz romana Gabrijela Garsija Markesa Ljubav u doba kolere. I tvrdnja junakinje: mislim da takva postavka priče možda pretstavlja magični realizam za standarde kritike, dok je za samog Garsiju Markesa to potpuno običan realizam. Možda su u svetu u kojem je on živeo, stvarno i nestvarno bili isprepletani kao nešto sasvim obično, a da je on možda samo opisao te prizore onako kako ih je video. Kao da nam pisac nameće moguće razumevanje dela. Ponavljanje opisa ima potpuni smisao i literarno opravdanje. Starinski, neka poglavlja se završavaju rečenicom kojom će početi sledeća. Forma je krajnje zanimljiva, ali nije eksperiment i ne otežava čitanje, naprotiv. Svaka neobičnost je metafora, pa vas to tera da pomislite da je to roman za ponovno čitanje. Lirski opisi su posebni, a onda saznajemo kako se hrani junak, pegla veš, nabavlja hranu. Stalno imamo presek dve mogućnosti mišljenja i življenja.
Grad oko bazena postavlja strah kao čvrstu psihološku ogradu. A to je daleko efikasnije od bilo kakvog zida ili ograde. Kada se strah jednom ukoreni u srcu, nije ga lako savladati.
…
Čvrsti beli oblaci koji su nagovešatvali jesen tu su stajali kao neki odlomci epizode koji su ubačeni u priču.
…
Šum reke je bio toliko umirujući da sam, zažmurivši, osetio da voda stvarno teče kroz moje telo.
Vesna Šejić
