Haruki Murakami - Pisac kao profesija (eseji)

Uvek sam uzbuđen kad treba da počnem da pišem novi roman. Na koga li ću sve naići u njemu, pitam se.

Zbirka od dvanaest eseja uvodi nas u stvaralačku laboratoriju Murakamija. Začuđujuće je disciplinovan. Upoznaje nas sa svojim dnevnim programom rada: ustaje rano, piše deset strana svaki dan, radi pet do šest sati, jede, spava i onda pliva, trči pripremajući se za maratone u kojima je i pobeđivao. Svaki roman podleže njegovoj reviziji pet puta. Nasuprot tako racionalnom životu njegova proza je nadrealna sa dva meseca, bunarima i prelaskom u paralelne svetove. Svaki put kada govori o svojim uspesima, izvinjava se zbog hvalisanja.

On nema, tako tvrdi, velike teme kao Dostojevski, Hemingvej. Posmatra ljude, smešta utiske u fijoke svojih unutrašnjih ormana svesti. Kada se toga nakupi, javlja se potreba za pisanjem romana. Nema problema sa odsustvom inspiracije; tada prevodi, piše eseje. Pisanje mora biti zadovoljstvo, kako bi inače uspostavio „kanal“ sa svojim čitaocima. Ponekada ako radi na velikom romanu, to traje bez pauza dve godine i tada se oseća kao da je u bunaru i čezne za prijateljskom rukom na ramenu. Svoju metaforu bunara objašnjava u gradaciji. Dok stvara delo, silazi duboko u bunare svoje ličnosti, a nikada nijedan pisac nije siguran kakav će i da li će izaći promenjen. Tamo je uvek moguć susret sa zlokobnim podzemnim silama. Njegovi romani su direktno vezani za kolektivno nesvesno, i iako nije pažljivo čitao Junga za pisca je psihoanaliza opasna. Čitaoci ulaze u bunar romana. Za sebe tvrdi da je pisac kriza kada čitaocima treba paralelni svet. Time objašnjava svoju popularnost.

Polako je osvajao tron slave i nije dobijao nagrade, voleli su ga čitaoci. Bio je samo svoj i ne očekujemo da će imati sledbenike kao Borhes. Nije ga moguće podražavati.

Stalno razmišljam kako možda stvarno i nisu za pisce oni kojima mozak prebrzo radi ili oni koji poseduju bogato znanje, daleko  veće od prosečnog. Jer proces pisanja romana – ili priče – prilično je spor posao koji se obavlja u nižoj brzini.

Pisci u većini nastoje da izraze sadržaj svoje svesti i stavljaju ga u formu priče. Nastoje da ispričaju nešto pomoću razlike između početnog oblika i iz njega nastalog oblika, koristeći tu dinamiku kao polugu. Takav rad zahteva vreme i neprestano ponavljanje.

Imam jednu omiljenu priču. Kad je pesnik Pol Valeri jednom pitao Alberta Ajnštajna nosi li svesku sa sobom ili neku beležnicu u koju beleži ideje. Ajnštaj je bio miran, ali mu se na licu čitalo vidno iznenađenje. Onda je odgovorio: „Aa, ma nema potrebe za tim. Retko mi se desi da dobijem neku ideju“.

Ako bismo delili ljude na one sa osobinama psa i one sa osobinama mačke, mislim da bih se ja skoro savršeno uklopio u „karakter mačke“. Ako mi kažu da pogledam desno, potpuno nenamerno, ja ću po pravilu uvek pogledati levo. Dođe mi ponekada da se izvinim zbog toga, ali to je moja priroda, pa bilo to dobro ili rđavo. Trebalo bi da na svetu smeju da postoje razne prirode. Ali sistem obrazovanja u Japanu kakav sam ja iskusio, gledano mojim očima, kao da je imao za cilj da stvori kooperativni i poslušni „karakter psa“, a ponekad čak i više od toga, da stvori „karakter ovce“ koji će se moći grupno voditi do odredišta.

Vesna Šejić