Hasan Blasim – Bulbul i njegov gazda (roman)

Meni je razmišljanje hobi, to mi dođe takoreći kao neka slabost kao kad se neko rodi sa nekom manom.

…

U Iraku ti se rađa sila talenata svih vrsta, ali se gube usled ovog haosa u društvu.

…

Čitanje mi je postalo nekako, što bi se reklo, kao lađa.

Hasan Blasim (1973) je irački režiser sa nagradama, a onda je došlo vreme zla i izbeglištva. Posle niza nevolja dobio je finsko državljanstvo i otada snima reportaže, piše, nagrađivan je za zbirke pripovedaka. U eksperimentalnom kratkom romanu Bulbul i njegov gazda se upoznajemo sa mladićem kroz čiju sudbinu je pisac našao načina da nam pokaže jedan deo društvenog zla. Bio je siroče, otac je stradao u autobusu od podmetnute bombe, majka umrla na porođaju njegove sestre. Potuca se od nemila do nedraga i nije jedini, mnogima je tako. Prodaje na ulici. Proslavi se svojim postom na internetu. Vojni vođa ga angažuje da mu pod svojim nalogom snabdeva ženske. Govori na radiju. Uvek pretera u slobodi. Postaje deo jedinice koja dronovima ispituje položaj neprijateljske vojske. Zemlja je razdeljena na niz paramilitarnih jedinica čije vođe pod parolom borbe za čistote religije zauzimaju teritoriju, bogate se i postaju neprikosnoveni autoriteti. Biva ranjen, ostaje hrom. Raznosi socijalnu pomoć porodicama poginulih boraca. 2019. godine učesnik je pobuna u Bagdadu. Tu je pisac imao priliku da detaljnije opiše uticaj Irana, Amerike i političku situaciju, kao i ubistva, isleđivanja i zlostavljanja pobunjenika. Deo je jedinice koja se bavi sterilizacijom zbog korone: zapuštenih pijaca, punih đubrišta, bednih sokaka, svestan je apurdnosti situacije. Sve su to situacije gde vidimo potpunu propast državnih institucija, korupciju, gramzivost, bedu, nemoć pojedinca da živi pošteno i časno; političku i svaku drugu zatucanost. Za svaki posao kojim bi mogao da se bavi je ucenjen i zloupotrebljen. A ipak, glavnog junaka nosi životna energija. Duhovit je, strastan. Na kraju se nalazi u Švedskoj. U arapkom svetu zvanični jezik je FUSHO na kome se narodu obraća i na TV-u vladajuća elita. Uči se u školama, ali u običnom životu njime niko ne govori i malo ko ga razume. Brane ga predstavnici vere, to je jezik Kurana i XII veka okoštao i većini nepoznat. Hasan Blasim ovaj roman piše govornim jezikom i veruje da ako se javi dovoljno njegovih istomišljenika, Irak će imati književnost koju će razumeti većina. To može da dovede do građanske osvešćenosti i hrabrosti. I pre ovog romana se u dijalozima pojavljivao jezik naroda, ali ovaj roman je potpuno jezički oslobođen. Njegov primer: Dok sam konzumirao svoj jutarnji obed, napolju je detoniran automobil s podmetnutim eksplozivom. Ili  Taman ja doručkujem, a napolju tras! – puče auto-bomba. Srpko Leštarić je u prevod uneo niz žargonskih reči i tako je i nama živopisno dočarao autorov napor. Navodi nas da se zamislimo nad suvoparnošću i autaoritativnošću zvaničnog jezika politike, zakonodavstva, nauke, koji dovodi da se osetimo nebezbedno i izgubimo slobodu shvatanja i odlučivanja. Engleski jezik je davno pojednostavljen da bi se zavladalo svetom, Arapima je nametnut jezik da bi se njima lakše vladalo. Borba pisca za jesnost i jednostavnost je buntovnička i nailazi, gde god se našao, na mnoge pretnje i retke pohvale. Negova dela u arapskom svetu nisu objavljivana.

Ljudi žele da žive srećno, da podižu svoju decu i da žive u dobroj državi, sa dobrim zdravstvom, dobrim obrazovnim sistemom. Neka se svak odrekne nečega, ovi verskog fanatizma, oni svog sekularizma, a nek batale krađu i otimačinu i licemerje.

…

Ja sam svoja razmišljanja probao da smanjim, jer bio je rat i posao mi je iziskivao koncentraciju.

…

Nijedan ministar i nijedan bezbedonosni funkcioner, bilo visoki bilo niži, nije odgovarao za pad iračkih gradova u isilovske ruke.

Vesna Šejić