Imre Kertes - Dosije K. (sećanja)

Ako ionako moramo da umremo, imamo pravo, čak obavezu da smelo mislimo.

Imre Kertes je mađarski jevrejski pisac čija sudbina je bila da kao učenik trećeg razreda gimnazije sa svojim školskim drugovima bude poslan na rad u okviru obavezne nastave u fabriku izvan Budimpešte i tamo su pohvatani i transportovani u Aušvic. On je jedini preživeo. Kada se jedva živ vratio iz Buhenvalda, gde je premešten, zatekao ga je nered u zemlji, a onda socijalizam staljinističkog tipa. Uvek je bio van društvena prosečnosti i retko kad priznat kao pisac. Roman „Besudbinstvo“ je paradoksalno mogao da objavi tek u Nemačkoj 2000. godine, a onda je dobio Nobelovu nagradu 2002. Način kako ga je kritika posle toga prihvatila ga je ljutio, činilo mu se kao da govore različitim jezikom i nema načina da se razumeju.

Ova knjiga je nastala tako što ga je više puta intervjuisao njegov prijatelj Zoltan Hafner i jednog dana mu poslao kutiju njihovih razgovora. Sam pisac je tekstove pretočio u knjigu i tvrdi da je to  roman. Zanimljivi su opisi života u predratnoj Budimpešti, način na koji oni komuniciraju. Prijatelj od pisca traži da se izjasni i o periodima života kojih ne bi da se seća, za većinu pitanja je pripremio citate iz romana. Prepiru se o značenju pojedinih pasusa iz romana. Pisac je često prgav, neraspoložen da odgovori. Dramatičan je njegov odnos prema razvoju društva. Kao većina koji su prošli logorska poniženja na ivici je da odustane od života. Govori da ga je poverenje u svet održalo u logoru u koji je stigao sa šesnaest godina. Jedan period preživljava tako što piše šaljive komade koji su bili rado gledani i tako svojim romanima potkopava režim, a komedijama mu daje alibi.

Vidiš, najpustošnija strast 20. veka bila je napuštanje individue i podizanje kolektivne optužnice protiv naroda, etničkih grupa.

 …

Ukoliko je Aušvic odista bio velika škola. Mene je holokaust načinio Jevrejinom, a to je bilo nova pojava u Evropi. Ja,  na primer, jedva mogu da raspravljam sa tobom o jevrejskoj metafizici, o jevrejskoj kulturi, o jevrejskoj književnosti, jer ih ne poznajem. U tom smislu i nisam Jevrejin. Ali kada me transportuju u Aušvic, ili me učine prvooptuženim u jednom montiranom procesu, onda ta činjenica nikoga ne zanima. Tada se prosto boriš za preživljavanje i više ne možeš da kažeš da po svom ubeđenju ti nisu Jevrejin.  

…

Čovek se predaje masovnoj psihozi, pa ili upadne u melanholiju ili, zajedno s masom, žudi za osveto. Zanimljivo je da kod nas niko nije analizirao ovu pojavu. Iako je period između dva rata, naročito u Mađarskoj – i naravno u Nemačkoj – masovno produkovao ovu vrstu psihoze koje su ljude pripremale za prihvatanje najužasnijih diktatura i na katastrofu Drugog svetskog rata.

…

Tragao sam za jednom upotrebljivom metaforom i konačno sam otkrio da totalne diktature – tako i staljinizam – zapravo govore jezikom religije. A to i ne može drugačije, jer njihov svet nije bio svet logike nego apsurda.

…

Nismo ni za šta rođeni, ali ako nam uspe da dovoljno dugo ostanemo u životu, na koncu ne možemo da izbegnemo da postanemo nešto.

…

Mene je odbio određeni poredak totalitarnog sistema, jedna služba za cenzuru prerušena u izdavača, koji je vodio bivši oficir vojne tajne službe; otuda već odavno nije bilo reči o mojoj knjizi, nego o izazovu upućenom Vlasti, koji ona usput primi k znanju, i počinioca mrskim, autoritativnim, uništavajućim pokretom prosto pomete poput smetnje.

Vesna Šejić