Jahim Topol - Noćna smena (roman)

Čudna zemlja, ta moja Češka, zaista, ako smem da primetim: kombinacija katoličanstva i komunizma u najizopačenijem obliku.

Prag 1968. ulaze Sovjetske snage sa tenkovima da dejstvuju po gradu i državi. Odlična prilika da snage bezbednosti rade šta im se hoće. Glavni akteri su dva dečaka, nije jasno tačno kojih su godina, kao ni niz drugih preciznih detalja, jer sve je u svesti dečaka koji se ne snalazi, a treba da brine o mlađem bratu. Radnja teče, ali je više glasova koje pratimo. Majka je alkoholičar, tragično je izgubila kćerku u nekoj od svojih besvesnih stanja, mlađi sin je podleteo pod vozilo i ostao invalid, sada je u nekoj instituciji. Otac pronalazač, disident, smešta ih u rodno selo u trenutku kada deda umire, stricu koji je neodgovoran. Seoski je zabavljač, junak kafane i večito je na pilulama sreće i alkoholu. U selu ima četrdesetak muškaraca, nešto žena, devojčica učenica koje se obraćaju babi vračari da ih oslobodi drugih stanja. Vlada strah i gubitak svih pravila. Seljaci su neobrazovani, lukavi i silom prilika bezdušni. Mesto informisanosti vlada sujeverje koja se prenosi na decu. Oni uspostavljaju svoja pravila međusobnog zlostavljanja. Dečak, Ondra se snalazi kako zna, biva primljen u družinu, svet vidi iz svojih stripova. Nema ništa drugo za šta bi mogao da se uhvati. Doživljava i svoja prva ljubavna iskustva. Tenkovi dolaze i do sela, počinje bežanija. Kakve su šanse za dečake u takvoj situaciji?

Jahim Topola je sin disidenta, nastavlja očevim putem i stiže do zatvora. U romanu Noćna straža je verovatno preneo i deo svojih iskustava, tada je bio u godinama svoga junaka. Posle je postao jedan od najznačajnijih pisaca, uređivao je zabranjivane časopise. Prag i Češku smo iz tih vremena upoznali u romanima Kundere, filmovima Formana, ali sve to posle ovog romana izgleda kao vesela stvarnost.

Radi se o tome da ljudi ne smeju da žive kao u kanalizaciji. Da moraju da poštuju zakon. Tamo je Poljska, razmahao se Nahtigal (predstavnik bezbednjaka) ispred prozora, to je jasno, tamo je jezivo.

…

Živeli su u jami. Ništa bolje nisu imali. Ništa nisu imali. Zimi je tamo toplo, daske bi prekrili travom, u zemlji je uvek bilo užarenog uglja, bilo im je dovoljno. Leta su provodili u šumi. Tada su svi bili u jami, jer je noću padala kiša. Deka, on i sedmorica braće, tata je negde otišao. Zašto je deka pucao na njih? Ugledao ih je i zapucao. Bio je gotovo slep! Valjda je mislio da gađa srne. Deku su ubili, nas su ostavili u jami. Rupe su zakrpili čaršavima, polili ih, zapalili. To su bili zli Ukrajinci. Navodno su radili u koncentracionim logorima. Ti su bili spremni svakog da ubiju. Pobegli su našima, pobegli su i Rusima, na kraju su ih ubili Poljaci. Jedino su njega izvukli živog.

…

Trljao je kovanice, kosa mu je letela okolo. Mogao je kosom da se uhvati za grane, pomislio je Ondra. Ako skoči, ostaće da visi.

…

Bila je Jevrejka, ljudi su ih izbacivali iz vagona, već su znali da ih vode u Poljsku, u smrt. Odvaljivali su daske i gurali decu kroz podove vagona. Izbacivali su ih, a stražari su pucali iz svojih pušaka, nisu uvek pogađali. Znam to, jer sam video.

Sređivala sam cveće kod crkve i baš u tom trenutku kad vam je devojčica pobegla i kad je otrčala preko vode, najsvetlije srce Isusovo na zidu se ovako zatreslo i iz njega su iscurile najslađe kapi krvi. U to vam se kunem.

Morali smo to da uradimo, tu decu bi ionako postreljali…A možda bi streljali celo selo. (davili su jevrejsku decu u potoku)

Vesna Šejić