Jevgenij Vodolazkin - Avijatičar (roman)

Država – nije moja mera, pa čak ni narod nije moja mera.

…

Ironija je lekovita, ali ponekad ne treba se ustručavati ni patetike, zato što smeh ima svoje granice nije u stanju da odražava uzvišenost.

…

Fraza formuliše pravilo.

…

Kad uopšte nemaš slabosti – nekako nije ljudski.

Ruska književnost se često nalazi na klatnu između Tolstoja i Dostojevskog, između obrazovanja, prefinjenosti, vere, želje da se bude dobar i sa druge strane demonska priroda čoveka koji sa njom ne može da izađe na kraj i predaje se đavolu. U romanu Avijatičar Jevgenija Vodolazkina (1964) se susrećemo sa vremenskim rasponom od 1900. do 1999. godine i ličnostima koje su odasle u ljubavi, obrazovanju, savesnosti i sa druge strane ljude od vlasti i zla, potpune duhovne zapuštenosti. Inokentije se rodio u Srebrnom veku ruske istorije, otac je predstavnik visoke carske administacije u Petrogradu. Odrastao je uz roditelje, mažen i voljen, baka mu je čitala kada je bolestan i najvažnija knjiga će biti Robinson Kruso, čovek civilizacije u divljini, pa će taj naslov metaforično obeležiti roman, kao i biblijska legenda o Lazaru koji je vaskrsao, ali se od tada nikada nije nasmejao. Oca su ubili podivljali mornari na stanici pre revolucije, a onda kada je došlo stešnjavanje nalazio se sa majkom u zajedničkom stanu gde su u sobama smešteni ljudi različitog porekla, navika i kulture. Tamo je pronašao svoju dušu Anastasiju. Njenog oca, poznatog profesora je denuncirao Zarecki, fizički radnik u fabrici kobasica. Kad je otac streljan, Zareckog je neko ubio. Tada počinje tragedija Inokentija. Odlazi u logor i susreće se sa svim zlima, željom da ga nema, jer nije moguće ni fizički ni inače podneti sva poniženja. A, opet, on je čovek duše, pre pakla talentovani student slikarstva i mirisi borova, vetar, more ga održavaju. Kad zažmuri, može da na momenat zamisli da je negde drugde. Staljin: narod za vođu nalazi tačno onog ko mu je u tom trenutku potreban, je želeo da bude besmrtan i podsticao je lekare da usavrše smrzavanje tela. Isprobavalo se sa uspehom na životinjama, a onda je vođa odlučio da pre njega samog eksperiment isprobaju na zatvorenicima. Izabran je i Inokentije. Posle sedamdeset godina je odmrznut i njegovo shvatanje ko je i šta je bio polako se  obnavlja. Tako se paralelno prepliću sećanja na srećno odrastanje i strahote zatvora kao i život naše  sadašnjice. Naš junak postaje medijski junak. Nije iznenađen tehnološkim napretkom, sve teoretski što je prethodilo proizvodnji je već znao kao obrazovan mladić. Zgrožen je uproštavanjem čovekovih potreba, grubosti fizionomija, naročito žena. Roman je obiman, složen, sa puno događanja, velikih misli, ljubavi i prijateljstva, zla, neočekivanih zapažanja, paralelnih slika vremena, opis celog veka. Pisac je filolog, istoričar književnosti i stručnjak za staru književnost, a za ovaj roman je dobio nagradu „Velika knjiga“ 2016.

Mislio sam o prirodi istorijskih nevolja – revolucijama, ratovima i ostalom. Njihov osnovni užas nije u pucnjavi. Nije čak ni u gladi. On je u tome što se oslobađaju najniskije ljudske strasti.

…

Nemcima je čudno što može da se krade u takvim srazmerima, tako posvećeno. Čudno je i nama ali – krademo.

…

-      Zašto se dogodio oktobarski prevrat?

-      U ljudima se nakupilo mnogo zla. Morao je da se nađe odgovor.

…

Partija -  sila. On se prišljemčuje uz one koji mu izgledaju jaki, i nada se da će mu oni dati deo svoje snage. Oni mu neće da ti ništa.

…

Za anarhijom obično dolazi autoritarni vladar.

Vesna Šejić